Slovo redaktora

Slovjansky vplyv do jezyka Esperanta, kako prinos do razvoja Evropskoj civilizaciji

Pozicija i možnosti medžuslovjanskogo jezyka do budučnosti

Začto trěbujemo medžuslovjansky jezyk?

Glagoly kako priměr medžujezyčnyh homonim v srbskom, češskom i slovačskom jezykah

Jezyčne faktory sut ključne do razvoja družstva i jedinca

Biskup Duh - Čeh, ktorym načinaje historija Zagreba, soglasno s Janom Kollárom: blagověst Hrvatov

Obrine ostriženja u Slovjanov v těčenji historije

Prva slovjanska proklamacija k slovjanskym govornikam i drugym ljudjam

Slovjanska kulturna diplomacija, SWOT analiza, strategija, i taktika do budučnosti, aktivnost Slovjanskoj unije v Čehiji


Slovo redaktora

Jan van Steenbergen

glavny redaktor časopisa i městoprědsědnik družstva Language Creation Society

S grdostju prědstavjajemo svojim čitateljam prvy numer novogo profesionalnogo, naučnogo časopisa SLOVJANI.info posvečenogo vsim aspektam bogatoj historije, kultury, i budučnosti slovjanskyh narodov. Našim časopisom hočemo prědložiti avtoram město, kde mogut publikovati članky v oblasti vsih možnyh prědmetov svezanyh s Slovjanami: od historije, politiky, sociologije i ekonomiky do slavistiky, literatury, muziky, umětnosti i tako dalje. V uzšem smyslu časopis jest posvečeny kvestijam slovjanskoj vzajemnosti, inymi slovami: prědmetam obimajučim odnošenja vsekakogo roda medžu slovjanskymi narodami i državami.

SLOVJANI.info jest medžunarodny časopis. Članky mogut byti pisane v vsih slovjanskyh jezykah, a takože v anglijskom, němečskom, francuzskom, hišpanskom, italijanskom ili Esperantu. Vse prislane članky podležut prěgledanju i prověrjenju od našej družiny ekspertov i redaktorov. Publikacij o podobnoj tematikě jest očevidno veče, v raznyh krajah i v različnyh nakladah.

Glavna razlika našego časopisa od drugyh jest v tom, že čest naših člankov jest ili napisana v medžuslovjanskom jezyku ili imaje na početku abstrakt i ključne slova v medžuslovjanskom jezyku.

Možno se pytajete: čto jest to za jezyk? Dlja tyh, ktori nikogda ne slyšali o tutom jezyku, podamo kratko objasnjenje.

Medžuslovjansky jest umětny jezyk (něktori kazali by: «slovjansko esperanto»), stvorjeny na osnově leksičnyh i gramatičnyh elementov jestvujučih v vsih slovjanskyh jezykah, ili najmenje v množinstvu, s cěljem, da by jezyk byl ravno razumlivy vsim Slovjanam: Rusam ravnoliko Slovencam, Poljakam ravnoliko Bulgaram... Někojim ta ideja može izdavati se divna, ale trěba iměti svědomost, že ješče v 19-om stolětju bylo široko razprostranjeno mněnje, že vsi Slovjani prinaležut jednomu jedinomu slovjanskomu narodu, a slovjanske jezyky v istinnosti sut toliko narěčja jednogo jedinogo vseslovjanskogo jezyka. Ako sbirky mnogorakyh dialektov kako němečsky, grěčsky i arabsky mogut byti jezyky, pytali se onogdašnji panslavisti, čemu ne slovjansky? Iz toj myslji vozniklo pytanje, kako toj obči slovjansky jezyk imaje izgledati.

Najbolje logično razrěšenje byl staroslovjansky jezyk iz 9-ogo stolětja, spisany od svetyh bratov Kirila i Metodija. Tutoj jezyk byl mnogo približeny občemu slovjanskomu prajezyku. V srědnjevěčju služil kako jezyk administracije, a potom, do dnešnjego dnja, kako jezyk pravoslavnoj liturgije. Ale blagodare svojemu harakteru sakralnogo jezyka, staroslovjansky byl neizměnny i prěmnogo arhaičny, da by prigodil potrěbam sovrěmennoj, vsakodnevnoj komunikacije. Tako povstal medžuslovjansky: kako modernizovana i, v istoj měrě, oproščena forma staroslovjanskogo.

Malo kto imaje vědomost, že medžuslovjansky jezyk imaje dolgu historiju. Uže v 1583 godu hrvatsky duhovnik Šime Budinić publikoval svoje prěvody děl Petra Kanizija na Slovignsky, složeny směs staroslovjanskogo, srbohrvatskogo, češskogo i poljskogo, napisany i latiniceju i kiriliceju. Prvu gramatiku pod nazvoju Gramatíčno izkâzanje ob rúskom jezíku napisal v lětah 1659-1666 ješče drugy hrvatsky duhovnik, Juraj Križanić, a v lětah 1663-1666 Križanić v tomže samom jezyku takože napisal svoje glavno dělo, traktat Razgowôri ob wladátelystwu (bolje znany pod nazvoju Politika). Dalše projekty medžuslovjanskogo jezyka napisali v 19-om stolětju m.dr. Ján Herkeľ, Božidar Raič i Matija Majar-Ziljski.

Segdašnji medžuslovjansky jezyk vozniknul lětom 2017 goda poslě mnogolětnogo partnerstva i postupnogo slivanja dvoh najbolje aktivnyh i znajemyh projektov 21-ogo stolětja: slovianski (2006) i novoslověnsky (2009). Tuta poslědnja verzija (občego avtorstva Vojtěcha Merunky i Jana van Steenbergena) jest bezposrědnje prodolženje poprědnjih projektov iz minulyh stolětij, ale različaje se od njih tym, že posědaje obsežny slovnik, veliku občinu koristnikov iz cělogo slovjanskogo světa i obširnu infrastrukturu v internetu. Medžuslovjansky ne jest slučajny směs materialov vzetyh iz raznyh slovjanskyh jezykov, ale naučna ekstrapolacija voobražajemogo jezyka nahodečego se na samom srědišču slovjanskoj oblasti, ravno razumliva vsim Slovjanam. Harakterizuje go fakt, že sodrživaje vse bogatstvo staroslovjanskogo i modernyh slovjanskyh jezykov, a jednovrěmenno imaje odnosno prostu i regularnu gramatiku.

Začto medžuslovjansky jezyk? Odgovor jest prosty: tomu že Slovjani zasluživajut. Slovjani, ačekoli zajedno zajmajut skoro polovinu cělogo evropejskogo kontinenta i sostavjajut jednu tretinu evropejskogo naseljenja, sut poděljeni na množstvo srědnjih i malyh držav na periferiji Evropejskoj civilizacije. Vsaka država imaje svoj vlastny jezyk, ktory v obče jest malo znany v drugyh krajah, daže susědnyh. Čto pravda, slovjanske jezyky sut natoliko shodne, že srědnji Slovjanin, čitajuči prosty tekst v drugom slovjanskom jezyku, pravděpodobno imaje grubo vpečetljenje o jegovom smyslu, ale čitanje naučnyh člankov v drugom jezyku često okazuje se problematično, osoblivo ako toj jezyk jest něčto bolje oddaljeny od vlastnogo.

A čto s anglijskym? Pravda jest, že anglijsky jezyk uže od desetilětij igraje važnu rolju v medžunarodnom soobčenju, takože v slovjanskom světu. Ale dlja mnogyh Slovjanov toj jezyk jest trudny i prěd vsim čudži. Srěd Slovjanov – daže srěd naučnikov i inyh obrazovanyh ljudij – znanje anglijskogo jezyka neprěstanno jest na nizkom uravnju. Slědovateljno značna čest Slovjanov jest stvarno odsěčena od medžunarodnoj komunikacije. My věrujemo i znajemo, že dlja mnogyh ljudij medžuslovjansky jest razumlivějši od prirodnyh jezykov, a tym bolje od anglijskogo.

V sovrěmennom globalizovanom světu, dominovanom od dolarov, komputerov, interneta i anglijskogo jezyka, jest to nasučno. Granice medžu državami pomalo tratet svoje značenje, a medžunarodna komunikacija stavaje vse važnějša. V takom položenju fragmentacija, izolacija i samodostatočnost sut opasne razrěšenja. Pomimo vsih razlik i, v poněkojih padah, boleznoj historije zavzetogo neprijateljstva, potrěbna jest svědomost, že slovjanske narody dělet s soboju veče neželi folklor, pradavnu historiju i jezyčnu pokrovnost: one zajedno trpěli v krvavoj vojně, zajedno žili mnogo lět v pasivnyh, zatvorjenyh občinah pod igom komunističnyh režimov, a potom iznenada nahodili se v postkomunističnom vakuumu, v ktorom vsaky iz njih byl prinudženy, da by ponovno odkryl svoj identitet i boril se za svoje město v bystro izměnjajučim světu. V obličju vsih izzovov najnovějših vrěmen, partnerstvo v srědnje- i vozhodnoevropejskoj geopolitičnoj oblasti jest neobhodimo. Potrěbno k tomu jest razpoznavanje občih interesov, a prěd vsim: vzajemno razuměnje i považanje. Samorazumno, to ne jest možno bez vědy, a ključ do toj vědy jest legko dostupna informacija v pristupnym jezyku.

 

Webove stranice http://SLOVJANI.info sut uže regularno archivovane v Narodnoj bibliotekě Češskoj republiky za jihnu kulturnu, obrazovateljnu, naučnu, razslědovateljsku, i druge cennosti s cělju dokumentovati reprezentujuči vzor češskogo interneta. Stranice naleži do kolekcije češskyh sajtov archivovanyh i dostupnyh generacijam potomkov. Zapis jest priklučeny do katalogov Narodnoj biblioteky i Češskoj narodnoj bibliografije.

Časopis SLOVJANI.info jest vključen do databazy CEEOL (Central and Eastern European Online Library, Frankfurt am Main, Germany). CEEOL jest najbolša i veduča medžunarodna institucija  archivujuča naučne časopisy i knigy v oblasti humanitnyh i socijalnyh nauk v prostoru srědnoj i vozhodnoj Evropy. CEEOL davaje pristup raziskivateljam, učiteljam, studentam, akademikam, i vsim drugym publikujučim licam do najlučšij naučnyh informacij velikoj databazy, ktora drži vyše od 350.000 naučnyh tekstov pisanyh v različnyh evropskyh jezykah. Nyně takym jezykom jest i naš medžuslovjansky jezyk.

 

Dragi čitatelji, imajemo naděju, že tutoj novy časopis okaže se pozitivnym i koristnym prinosom do slovjanskoj vzajemnosti. Hočemo srdečno poblagodariti vsim našim sučim i budučim avtoram, a takože našim čitateljam, bez ktoryh naše usilja byli by naprazdne. Pozyvajemo Vas na surabotu!

Slovjansky vplyv do jezyka Esperanta, kako prinos do razvoja Evropskoj civilizaciji

Nikolay Vladimirovich Kuznetsov

Saint-Petersburg State University, kuznetsov.n.v.hist@yandex.ru

Evropska civilizacija z časa davnyh Grěcije i Rima byla toj, ktora žadala byti civilizacija všesvětna. Jednoj z častij toj mysli byl «universalny jezyk». Jezyk Esperanto byl jednym iz mnogyh podobnyh jezykov, ktory byli sotvorjene ve raznyh stranah Evropy. Ale samo Esperanto imalo silny vplyv slovjanskyh kultur i jezykov, i mnogo ljudij Esperantskogo dviženja medžu 19. i 20. věkami byli slovjani. Ve tutom članku avtor govori, kaky byl toj vplyv, i čto slovjanstvo dalo do jezyka Esperanto.

ključne slova: Esperanto; evropska civilizacija; slovjanske jezyky

І. Evropsky univerzalizm

Evropska civilizacja, ktora imaje v svojih korenjeh kulturu davnjego Rima i davnjego Grěcije, prvopočatkovo byla civilizacjej, ktora žadala rozširiti se do všego světa i stati universalnej. Evropsky universalizm imal rozmanity pějavlenja po hodu rozvoju evropskoj civilizaciji.

Davni Grěki, a potom i Rimljani, myslěli se jedinymi nositeljami civilizaciji, dužavši rozširiti ju do inyh narodov. To odbyvalo v čas pohodov makedonskogo gospodarja Aleksandra Velikogo na vzhod. Tě pohody protiv «barbaram» shoda privedli do rozširenja grečskoj (a to značit i evropskoj) civilizaciji za granicy Balkanskogo polostrova i grečeskich kolonij na široko ozemje od Jadrana do Nila, Hinda i Persidskoj zatoky, spajannej grečskym jezykom [Lapenna, 1974, p. 3] i filozofijej.

Grečsky filolog Aleksarhes, učastnik pohodov Aleksandera, ztvoril utopičny projekt Uranopolisa s vlasnym jezycem, žadajuči ztvoriti spravedlivu rovnopravnu společnost [Королевич, 1989] po pravidlam grečeskoj civilizaciji. Ta společnost isnovala niedlugo, ale ono bylo svědestvom duženja ztvoriti universalnu civilizacju.

Rimska kultura preimala mnogo z kultury Grekov, vratane mitologiju i filozofiju. Ale ve mnogom Rim posunul se dale Hellady. V hodě vojn z Kartagenom, grečeskymi gospodarstvami, dobyvanja Galliji byli stvorjeny i spajanny myslem Rima, jako centra světa, i Rimskogo Cěsarstva, jako cěsarstva všesvětnjego, universalnjego. Vše drogi vedli do Rimu, a samy Rim byl měrnikom civilizaciji, natjegnuvšej se od Britanij do Egipta i od slupov Herkulesa do pěskov Arabskoj pusty i spajannej ne samo jedynoj kulturoj, ale i jezykom [Lapenna, 1974, p. 4], ktory do sego časa ohranuje svoje čestno značenja medžunarodnogo.

Myslj všesvětnjego cěsarstva ne zgasla razom s upadkom věčnogo groda. Ona byla zahytjena Karlom Velikom, prvym za tri stolětja oglasivšim se cěsarem na zapadě Europy. Jego cěsarstvo bylo ideologičnym pokračovanjem Rimskogo Cěsarstva na zapadě, rozširivši se na uzemji Franciji, Německa, Italiji i zmežnyh z nimi gospodarstv.

Dale go prikladu poslědoval Otto Veliky, ztvorivši Najsveto Rimsko Cěsarstvo, isnovavše do 1806. goda i pretendovavše na vplyv do všego světa, že bylo zvlastno siljno prejavlennym v redenjě doma Habsburgov, vlastnivših Německom, Spanskom, historičnym Nizozemskom i velkem častem Poldennoj Ameriky.

Doležity rolj v spajanni takyh unversalistskyh duženj v Evropě izgralo hristjanstvo. Zrodivša se na Najblizkem Shodě v počině prvogo věka od Rodženja Hristova religija stala prvoj, ktora privolila do svojego rozširenja dlja potvrdženja se v rolě Všesvětnej Crkvi. Religija Grekov byla narodovoj, religija Rimljan vsavala v se věry i božstva podmanennyh narodov, město togo, žeby obracati podmanenny plemena do věry SVOJIH prědkov. Religija davnjego Egipta byla samo dlja statnikov egipetskogo gospodarja, a věra irancev ne uhodila za granicy jih světa. Judajizm, ktory imaje najtesne spojenje s hristjanstvom, do sego časa ne bylo osoblivo rozširjenym medžu ne-judejami. A hristjanstvo naraz dužilo rozširiti se do vsih, bo dlja Hristusa «ne jest hellina i ne jest judeja» (Gal. 3:28; Kol. 3:11), čto naraz izbavilo hristjanstvo od narodovyh medžej i pomogalo jego rozširenju do vsego světa, izdělavši tu religiju po pravdě všesvětnoju.

I v Rimskom Cěsarstvě myslj všesvětnogo cěsarstva Rima (vsi zahodni cěsari pretendovali na nastupnost od Rima, vratane Napoléona Bonaparta, žadajuči rozširenja svojej vlady), i myslj religiji odkrytoj dlja všeh spojali se, stvorivši Europu kako taku, ktora stala poměrne kulturno jedinoj do 19. vĕka.

I Evropa žadala rozširiti se. Evropcy kolonijali prostory všeh kontinentov, žadajuči rozširiti hristjanstvo i svoj život, i.s. svoju civilizacju, do všego světa. Kolonijaljno cěsarstvo Velkej Britaniji zastupaje mežú takogo universalizma, rozširivši se do všeh kontinentov světa.

Rozširala se religija, rozširala se kultura, rozširali se jezyky. Ale u člověkov voznovali mysli o ztvorjenji novyh, všesvětnyh jezykov[1], ktore trebne byli pracevati myslam člověčestva [Lapenna, 1974, p. 35] (čti: evropskoj civilizaciji), ale ne roznyh stron [Хобсбаум, 1998, p. 63-64]. I take projekty jezykov šel obok s rozvojem světa. Isaack Newton, Renée Decartes, Jan Leibniz, Toma Campanella, František Beacon, Jan Amos Komensky byli jednjimi iz těh, kto myslěli potřebnym sotvoriti taky jezyk.

Treba zauvažiti, že v něktorej stopeni myslj jezykovogo spojenja je tipična i slovjanam, hotj ona rozširena je v většej stopeni do mysli mežuslovjanskogo sojedinenja, zastupnogo myslej panslavizma i rozmanitymi projektami jezykov [Кузнецов, 2015]: davnoslovjanskom jezykom svetyh Cyrila i Metodija, všeslovjanskom jezykom Jirija Križaniča [Крижанич, 1859] i mežuslovjanskom jezykom Vojtěcha Merunky [Merunka, 2012], Jana van Steenbergena, Ondreja Rečnika i go odrozej – venedskom jezykom N. Kuznecova i W. Czura, zastupnogo na čas napisanja sego članka samo autorskymi rukopisanjami, pripravavšich se do vydanja.

Někdy u člověkov byl jeden jezyk, ale Gospodj ve gněvě za grdost člověčestva zbavil jih od splošnogo jezyka i dal mnogo inših město njego. Tak mluvi Biblija (Byt. 11:1-9). A člověčestvo dužalo naležiti jedyny jezyk [Заменгоф, 1887, p. 27], bo go nepritomnost zbavljalo člověčestvo od možlivosti stati jedynym, co bylo jednjej z universalistskih cělej rozširenja evropskoj civilizaciji. 19. věk stal časom opravdovogo rozkvěta myslej všeoguljnogo jezyka. Mežu všeh voznovavših v ten čas prěžil se samo jedenj – jezyk Esperanto, ktory imaje segočasno vodlě 2 milionov nositelej i učnjej i šans stati urednym jezykom E.U. poslě izchoda odtud Velkej Britaniji (pri najmenšem, taka myslj je v oblakah poslě glasnego glasovanja v Spojennom Krolevstvě). Jezyk Esperanto zmyslil se autorom, osobnosti ktorogo my dotknemo se doljne, kak všeoguljny i neutraljny jezyk dlja spojenja člověčestva i prěrvanja nierazobranja jednjih kultur inšimi. I.s. jezyk byl nacělenym na rozširenja do všego světa, jak i hristjanstvo či evropska civilizacja. Imajuči v svojem zakladě humanistski i pacifistski mysli, jezyk buduje se na evropskom jezykovem materijalě, co, v odrožně od prědhodšego mu Volapüka, daje možlivost bystrogo usvojenja togo jezyka těmi, kto byl znajemym s plodami evropskoj civilizaciji. To dovolije myslěti jezyk Esperanto kako produkt evropskoj civilizaciji i jejinyh universalistskyh dužanj.

Odsnovy jezyka i jego kniževnosti

Nastal čas poznajemiti se s autorom togo jezyka. Esperanto byl ztvorjen d-rom Lazarem Markovičem Zamenhofom, člověkom judejskogo pohoždenja, ale evropskogo pěstovanja. Zamenhof rodil se v grodě Bělostokě (Białystok), rozměstovannom tedy v Krolevstvě Poljski, byvšem častem Ruskogo Cěsarstva – najvelkogo uzemne slovjanskogo gospodarstva v historiji. Krom inših, Zamenhof vědal ruštinu, ktora byla dlja go rodnej [Колкер, 1985, p. 27], poljsky i crkovnoslovjansky jezyky, čto dovolilo mu ponoriti se v kuljtury dvoh najvelkih slovjanskih narodov, učil se v Moskvě i Warszawě, kdě usvojal klassičesko evropsko vzdělanje [Королевич, 1989], stavši očnym lěkarem. Buduči lěkarem, on ězdil po uzemji sučasnyh Poljski, Litvy, Bělogo Ruska i Ukrajiny kdě lěčil ljudej. Ale vže poslě izojdenja jim vzdělanja on ztvoril jezyk Esperanto. On žadal ztvoriti jezyk, z pomocem ktorogo člověki zmogli by prěmogti vše uprěždenji po narodovym či religijnym motivam [Заменгоф, 1887, p. 3], ale pri tom jezyk, nesuči taku humanistsku cělj, nesl tež i myslj universalizma. Ovšem, krz Esperanto Evropcy zmogli by znajemiti se z kuljturami Aziji i Afriki, ale prvotno jezyk rozširjal se mežu Evropcev, ktorym byl častovo razbrannym vrataňe svojej leksikě. Perši preklady na ten jezyk poměrnili se do togo, čto my segočasno myslim klassičeskym knižestvom. Prekladali se (krom Bibliji) Puškin, «Metelica» ktorogo byla prekladena polskym basnikom A. Grabowskym vže v 1888. godu (po god poslě oglošenja jezyka) i stala peršim prekladennym do Esperanta kniževnym tvorom [Гудсков, 2006, p. 68], Lermontov, Leo Tolstoj, Dostojevski, Goethe, braty Grimm, Andersen. Same že Esperanto-ruh počinal se v Rusiji [Lapenna, 1974, p. 293], i prvotno velkym častem esperantistov (919 z peršej tyseči v 1889. godu) byli statniki Ruskogo Cěsarstva [Колкер, 1985, p. 30; Гудсков, 2006, p. 22; Сидоров, 2012].

Je nazor, že Esperanto byl rozvojem ruskoj humanistskoj mysli 19. věka, a samogo Zamenhofa stavja v jedenj rjed s ruskymi filjozofami Fiodorovym, Vernadskom, Ciolkovskom i Čiževskom [Гудсков, 2006, p. 22]. To dovoli nazvati Esperanto produktom ne samo evropskoj kuljtury v cělom, ale i ruskoj, ktora byla tesno vpletnoj v oguljny evropski process, v častnosti. Je svědestva, co Leo Tolstoj znamy svojimi humanistskymi i pacifičnymi pogljedami, byl pridryžnikom sego jezyka [Колкер, 1985, p. 30; Гудсков, 2006, p. 8; Королевич, 1989], hotj i ne užival go.

Slavny spisovateli-esperantisty Kazimierz Bein i Antoni Grabowski byli poljakami, dlja ktoryh rodnym byl poljsky jezyk. Oba oni vhodi v broj perših spisovateljej na jezykě Esperantě, a Bein mysli se tež tvorcem esperantistskogo kniževnego stilja [Гудсков, 2006, p. 116]. Vratanje v tom broje i jim, Esperanto nabyl velky voljny stilj i pružnost v frazoztvorjenje, čego je zbavleny engeljsky, německy či francuzky jezyky, bo oni bezvědomno zavadili do Esperanta slovjanski syntaks, vziaty poslědovavšimi za njimi esperantistami za normu [Колкер, 1985, p. 31].

Značny vplyv do rozvoja Esperanto-ruha okazal kroatski pravoznavěc, Ivo Lapenna, DIR Hon., rjedivši Mežnarodnym Esperanto-associacjem (UEA) [Гудсков, 2006, p. 123].

Sam Zamenhof myslil žadučim učast slovjanskih esperantistov v vyslědkě otazek normovanja Esperanta [Колкер, 1985, p. 32]. Naprjiklad, prave ruski esperantisty odstojali klassičesku verzije jezyka Esperanta, isnuvšu i segočasno, v čas reformatskym krizov 1894. i 1908. godov [Колкер, 1985, p. 31].

Jezyk

Na tom ne zakončuje se slovjansky vplyv do Esperanta. Esperanto, budujuči se na zakladě romanskoj i germanskoj leksiky, prěbral mnogo i z slovjanskyh jezykov (v perši porjed znajemyh Zamenhofu ruskogo i poljskogo [Колкер, 1985, p. 22]). Napriměr, samym zauvažnym poljskym slovom v Esperantě je otažna častica ĉu, analogična poljskomu czy. Iny priměry budu privodnymi doljne.

Govoreči o žredlah Esperanta, označuje rusky i amerikansky filolog B.G. Kolker, obečno potvrdžaje, že vplyv slovjanskyh jezykov, i v častnosti ruskogo, ne jest velkym [Колкер, 1985, p. 21; Сидоров, 2012]. Sam Zamenhof označoval, že ne vše zastupcy slovjanskyh narodov nahodili slovjansko v jezykě [Zamenhof, 2001b, p. 89-91], z čem može suglasiti se i autor sego članka, ktory, učivši Esperanto s 2009. goda, nahodil v njem velče od francuzskogo, čem od kakogo iz slovjanskyh jezykov.

Pri tom, kali podojti do togo pytanja ne jak obyvatelj, to veslědok bude inšim. Tak, švejcarsky esperantist Claude Piron potvrdžal, že «Esperanto harakterizuje se romanskoj i germanskoj leksikoj, slovjanskom syntaksom i agglutinativnej morfologijej, tipičnym dlja ne-indoevropskych jezykov» [Quoted in: Колкер, 1985, p. 20].

Boris G. Kolker v svojej PhD dissertacje «Prinos ruskogo jezyka do formovanja i rozvoja Esperanta» zdělal vyvod, že prinos ruskogo jezyka do všeh urovnjej struktury Esperanta je veljmi značnym, a struktury obojih jezykov su blizki jedenj do inago. Po go vypočetem, z 2566 korenjej v «Universalnom slovnikě» 1893. goda 1,6% leksiky zastupljat prosty prinos ruskogo i poljskogo jezykov. Z 2320 kornjevyh slov «Zakladnogo urjednego kornjeslova» prosto z ruskogo jezyka je vziatymi 28 slov, u 622 slov plnostju zgodaje korenj, 89 slov z minimaljnym rozmanom, 169 slov z nieznačnymi rozmanami; všego že 1364 slova, či 58.8%, imajat vzory v ruskom jezykě. Vypočty tež dovoljat mluviti o oguljnosti v 75% [Колкер, 1985, p. 124, 132-141; Linstedt, 2009].

Esperanto byl ztvorjen z internacionalizmov, odbrannyh mnogokrat v tej formě, v ktorej oni je zastupljenymi v ruskom jezykě [Колкер, 1985, p. 8]. Po nazoru Gastona Waringhiena, dlja Esperanta internacionaljny slova je «tě, ktory imajat provaděny v německem či v poljskom, či v ruskom jezykah» [Колкер, 1985, p. 23]. V formovanji Esperanta rusky jezyk gral rolj vyslědnogo kontroljnogo jezyka. Taku rolj on zgral vratanje blizkosti pravopisnyh i pravozvonnyh norm [Колкер, 1985, p. 23]. Zamenhof, vědomno či podvědomno, vyproboval vplyv ruskogo jezyka [Колкер, 1985, p. 28]. V esperantistskom kniževstvě tež potvrdili se principy ruskogo basničestva [Колкер, 1985, p. 32]. Sintaks v Esperantě je postrojennym na zakladě sintaksa ruskogo jezyka [Колкер, 1985, p. 112-117]. Jezyk Esperanto tež je obogašennym ruskoj frazeologijej [Zamenhof, 2001a].

Fonetika Esperanta je blizka kopija fonetiky ruskogo jezyka. Po nazoru B.G. Kolkera, z ruskogo jezyka Esperanto prebral surovu zgodu fonemy i pismena [Колкер, 1985, p. 43, 47].

Vokalizm Esperanta, jak i vokalizm ruskogo jezyka, vrataje v se 5 samoglasek: [a], [e], [i], [o], [u], - tipologičny zgodaje s vokalizmom serbskogo jezyka. Prilišni bogaty dlja nositeljej romanskyh i germanskych jezykov konsonantizm [Колкер, 1985, p. 44] kopiruje rusky. Vše suglasky ruskogo jezyka su zastupne v Esperantě. Fonemy [ts], [tʃ], [x], [j], [ʒ], [ʃ], ktory je obecny v roznyh jezykah, su zastupny razom samo v ruskom jezykě. Tak, fonema [x], zobražennym na Esperantě pismenom ĥ, prijšla v jezyk se slovami, vzjatymi iz ruskogo jezyka, a potom uže byla rozširjena na slova grečeskogo pohoždenja (naprjiklad: ĥemio – hemije[2]).

V pismeně ŭ esperantologi vidi vplyv ruskoj pismeny й (j) i běloruskoj ў (ŭ), ktora označaje tot že zvuk [Колкер, 1985, p. 43]. Po vzoru českih č i š do Esperanta byli zavaděnnymi tvari ĉ, ŝ, ĵ, ĥ, dlja unikanja digrafov, tipičnyh dlja zahodnoevropskih i, naprjiklad, poljskogo jezyka (v poslědnem tě pismena je rovnoznačny digrafam cz, sz, rz (ż) i ch).

Ruski jezyk povplyval i do affiksaciji jezyka Esperanta, bo mnogi slova ruskogo jezyka trimaje affiksy s rozmanitoj semantikoj, i pri tom ruska affiksacja je rozvojena siljněj, čem v romanskyh či germanskyh jezykah. Něktore affiksy pravo odbyvajut iz ruskeho jezyka[3].

Iz ruskogo jezyka Esperanto prěbral tež i slovosklad, i prefiksaljno slovoztvorjenje [Колкер, 1985, p. 70-76]. V Esperantě je mnogo kaljk z ruskogo: memstara – самостоятельный, plenplene – полным-полно, vole-nevole – волей-неволей, unu-du – один-два etc [Колкер, 1985, p. 79-80].

V russkom jezykě i v Esperantě polnostju zgodajut vpraženje akkuzativa v značenji naměrenja, iny značenji akkuzativa u ruskogo jezyka i Esperanta su analogičny [Колкер, 1985, p. 87].

Z ruskogo jezyka Esperanto prebral dějaslovny sistem z trjoh prostyh form časov. Po modeli ruskogo i poljskogo jezykov v Esperantě poglasil se i vidovy sistem dějaslovov, i kategorja prěhodnosti-nieprěhodnosti. Tež od ruskogo jezyka jde kondicijaljny sposob, ktory v Esperantě tež neimaje form časa. Esperanto prěbral i zdokonal sistem ruskih pričastij i dějapričastij. Morfologičeske prislovniky v Esperantě tež opakovajut ruske [Колкер, 1985, p. 89, 92, 97-98, 102, 104-106].

Vyraženje desetkov i soten jednim slovom B.G. Kolker mysli jedňej z mnogyh kalk iz ruskogo i poljskogo [Колкер, 1985, p. 108].

Z ruskogo su vziaty prědlogy krom - кроме, po - по, pri – о, про, при i asemantičny je. Rjed prědlogov prěbral od ruskogo abstraktno značenje. Po modeljam ruskogo jezyka v Esperantě je ztvorjeny složity prědlogy [Колкер, 1985, p. 109-111].

Poslě 1917. goda vplyv ruskogo jezyka do Esperanta je slaby, v spojenji s čem odbyvaje zahodovanje jezyka i nagrada rjeda rusizmov na aljternaciji z inših jezycev, čast slov usvojila bolje zahodnoevropski tvar (naprjiklad oficero stal oficiro). V sovětsky čas iz ruskogo jezyka do Esperanta prěbrali se velkym častem okaziocionalizny (kako bolŝeviko, kolĥozo, kosmonaŭto), a v terazny čas rusky vplyv do Esperanta praktično niezauvažny.

Vyvod

Evropska civilizacja rozvojala se v duženi stati universaljnej, všesvětnjej, civilizacjej s času Aleksandera Velkogo. To ja universalistsko duženje bylo zahyteno Rimom, ztvorivšim samu myslj všesvětnjego cěsarstva, isnujuvšu do sego časa, prjikladom čego v terazny čas može pracevati Pax Americana. Važny rolj v tom zgralo hristjanstvo, perše v Europě imavše cělj do rozširenja vně narodovyh mež jednjego naroda či gospodarstva i rozširivše se, i trvalo spajanne na všeh kontinentah.

V mežah sih universalistskih duženij voznovali mysli všesvětňego jezyka (v doplnenje do mysljej všesvětnjego cěsarstva i všesvětnjej religiji), ktoru pokušali se obisnovať vže s 4. věka pred našego časa. Najbolje dokonalym i rozširennym na segočasny denj jezykom, ztvorjennym dlja vyslědka dannogo probljema je jezyk Esperanto.

Esperanto, ktory je produkt evropskoj civilizaciji, vyproboval značny vplyv slovjanskogo světa (v perši porjed ruskih i poljskih jezykov i kuljtur) v silu okoljnostej svojego ztvořenja i počinnogo časa rozširenja.

Slovjansky vplyv do jezyka Esperanta je složnym ocěnivati po všem parameteram, ale, ostane se jasnym, že ono je velkym. Tak, vplyv slovjanstva (glovnym tvarem krz rusku kuljturu) vyražaje se v idealjeh i filjozofiji jezyka, zvlastnosteh pravopisa, stilistiki i proslěži se navet v leksikě.

Takym tvarem, v značnom stopeni vplyvavši na ztvorjenja i rozvoj jezyka Esperanta, slovjanski kuljtury vnesli velky prinos do sučasnoj evropskoj civilizaciji.

literatura

Lapenna, Ivo.: Esperanto en Perspektivo: Faktoj kaj analizoj pri la internacia lingvo. Rotterdam, UEA, 1974.

Lindstedt, Jouko.: Esperanto – an East European Contact Language? In: Voß, Christian; Nagórko, Alicja (eds.): Die Europäizität der Slawia oder dies Slawizität Europas. Ein Deitrag der kultur- und sprachrelativistischen Linguistik. München – Berlin. 2009.

Merunka, Vojtěch.: Neoslavonic zonal constructed language. 1. vyd. České Budějovice : Nová Forma, 2012. ISBN 978-80-7453-291-7.

Zamenhof, L. Ludoviko.: Esperanta proverbaro. Svedio, Tyresö, 2001a. ISBN 91-7303-131-3.

Zamenhof, L. Ludoviko.: Lingvaj respondoj. Svedio, Tyresö, 2001b. ISBN 91-7303-109-7.

Гудсков, Николай: Страна Эсперантия. Карманная энциклопедия. М.: АСТ: Восток-Запад, 2006. ISBN 5-17-038545-5; ISBN 5-478-00359-X.

Дуличенко, Александр: Международные вспомогательные языки. Таллинн: Валгус, 1990. ISBN 5-440-00022-4.

[Заменгоф, Лазарь] Д-ръ Эсперанто: Международный языкъ. Предисловіе и полный учебникъ. Por Rusoj. Варшава: Типо-Литографія Х. Кельтера, 1887.

Колкер, Борис: Вклад русского языка в формирование и развитие языка эсперанто. Дисс. на соискание уч. ст. кан.фил.н. М., 1985.

Королевич, А.И.: Книга об эсперанто. К., 1989.

Крижаничъ,  Юрій: Граматично исказанје об Руском језику. М., 1859.

Кузнецов, Николай: Зачем нужен междуславянский язык? In: Panslavist. www.digest.me/detailjs/54b9674aff74027d4c53551a, 2015.

Сидоров, Анатолий: Российское дореволюционное эсперанто-движение: успехи и достижения. In: Склянка Часу. Київ, 2012. № 64.

Хобсбаум, Эрик: Нации и национализм после 1780 г. СПб.: Алетейя, 1998. ISBN 5-89329-048-8.

 

 

Slavic influence on Esperanto as contribution to development of the European Civilization

European civilization from time of the Ancient Greeks and Romans lead yourself to become the Universal civilization. One of parts of that idea was «the International language». Esperanto was one of numerous similar languages made in various countries of Europe. But Esperanto only had a big influence of both Slavic cultures and languages, and many actors of Esperanto-Movement before the first half of the XX century had Slavic origin. In this article author is speaking about what kind of the influence the Slavdom made for Esperanto.

keywords: Esperanto; European civilization; Slavic languages

Pozicija i možnosti medžuslovjanskogo jezyka do budučnosti

Ana Ćapalija

Sveučilište u Zagrebu, capalija.ana@gmail.com

Tekst govori o faktorah jezykov, rodnyh i čudžih, i jihnom vlivu do družstva, ljudovoj kultury, i občego razvitja občiny. Dalje diskutujemo možnost koriščenja medžuslovjanskogo jezyka kako pomočnogo jezyka, ktory je političsko neutralny i zato prigodny do luščego prěloženja oficijalnyh dokumentov i ekonomije. Tekst takože govori o koriščenji anglijskogo jezyka v Hrvatskě i prědlagaje zonalny medžuslovjansky jezyk kako alternativu do komunikacije k jezyku, ktory byl pridudžen najmě iz ekonomičnyh pričin.

ključne slova: medžuslovjansky jezyk; anglijsky jezyk; globalizacija; EU; budučnost; ljudova kultura

 

U današnjem vremenu, narodi postaju sve više povezani globalizacijom. Komunikacija između raznih nacija se uvelike intenzivirala. Razlog tome su stvaranje velikih političko vojno ekonomskih saveza poput NATO pakta i Europske Unije čime su gotovo sve zemlje Zapada dovedene u blisku suradnju. Koncept granica nestaje, stvorjen je slobodan protok dobara i informacija tako da je komunikacija bitnija nego ikada. Samo u EU-u postoji 24 službenih jezika. Nameće se tobožnja nužnost da se uz rodni jezik zna još i engleski kao jezik kapitala i informatike te još jedan regionalni jezik. Ovakva struktura višejezičnosti nije strana pojava barem u Hrvatskoj.

Proširenjem EU javlja se povećana potreba za prevođenjem svih dokumenata i službenih spisa na svaki jezik pojedine zemlje članice. Europska se Unija zalaže da svi njeni građani imaju pristup svim dokumentima EU na službenim jezicima. Imaju pravo pisati Europskoj Komisiji i dobivati odgovore na vlastitom jeziku. Prevodilačka služba Europske Komisije je jedna od najvećih na svijetu. Trajno zapošljava 1750 lingvista i 600 pomoćnih zaposlenika. Također, trajno zapošljava 600 prevoditelja i još 3000 honorarnih radnika. Kako bi se smanjila cijena prevoditeljskih usluga građanima EU, Europska Komisija nastoji da svi dokumenti budu dostupni online na službenim jezicima EU. To često nije moguće zbog same količine dokumenata pa se prevodi samo na veće i zastupljenije jezike.[4]

S obzirom na velik broj dokumenata, EU nije ih u mogućnosti sve prevesti na sve svoje službene jezike. Kako bi doskočila ovom problemu, EU postavila je sve dokumente online te praćenjem selektira one najčitanije i njih nastoji prevesti na sve službene jezike. Dokumenti koji nisu toliko traženi ne bivaju prevedeni na sve jezike EU, već na neke češće korištene. Time manji jezici poput npr. hrvatskog bivaju manje zastupljeni.

U povelji o temeljnim pravima  Europske Unije (članak 21. i članak 22.) stoji kako Europa poštuje svoju bogatu kulturnu i jezičnu raznolikost te osigurava očuvanje i unapređenje kulturnog nasljeđa Europe.

Nažalost, Europa nije uvijek u mogućnosti u potpunosti osigurati podjednaku zastupljenost svih jezika. To znači da određeni dio stanovništva EU, najčešće malih i novih zemalja članica, biva zakinut za svoja prava mogućnosti čitanja dokumenata unije kojoj pripadaju na vlastitom jeziku. Međuslavenski bi mogao koristiti kao rješenje ovom problemu. On bi omogućio dostupnost dokumenata građanima EU čiji su jezici manje zastupljeni (hrvatski, slovenski, bugarski, čak i poljski koji ima preko 40 milijuna govornika). Nadalje, spriječio bi se problem prevođenja dokumenata za buduće članice EU koje će vrlo vjerojatno biti iz slavenskog govornog područja (BiH, Srbija, Makedonija). Prevođenje tih dokumenata na jedan politički nepristran jezik može biti od velike važnosti politički i ekonomski. Poznato je kako jedna polovica (možda i više) od ukupnog broja ljudi slavenskog govornog područja govori ruski jezik. Postavlja se pitanje zašto onda to ne bi bio npr. ruski jezik? Ruski je daleko od zamišljenog jezičnog središta slavenskih jezika. On ima specifičnu abecedu, fonetiku, gramatiku i vokabular bez univerzalne slavenske valjanosti. Naravno, ovo vrijedi u nekom obliku za sve moderne nacionalne slavenske jezike (srpski s specifičnom abecedom, poljski s specifičnim nazalnim i drugim strukturama itd.) No, ruski je i dalje daleko bolji kandidat za slavensko područje nego npr. engleski. Jedan slaven može dobro naučiti ruski za otprilike dvije godine dok bi mu za englski bilo potrebno desetak godina. Isto tako je dobro poznato da je prevlast ruskog u slavenskym zemljama bila povezana s političkym utjecajem Sovjetskog saveza na slavenske zemlje. Svaki nacionalni jezik je odraz neke kulture i naroda, sukoba s drugim kulturama itd. i svi ti faktori koji nemaju veze s praktičnošću i lakoćom učenja utječu na izbjegavanje takvih jezika.

 Uvođenjem međuslavenskog kao nekog oblika posrednog jezika, izbjegava se mogućnost ostvarivanja bilo kakve političke dominacije jedne zemlje pošto je neoslavenski neutralan jezik koji sa sobom ne nosi političke konotacije. Također, njegovim uvođenjem omogućio bi se pristup informacijama svim građanima koji znaju slavenske jezike i to na vrlo ekonomičan način. Umjesto na sve slavenske jezike, tekst se može prevesti na jedan politički nepristran jezik. Sasvim sigurno, međuslavenski može služiti kao privremeno rješenje dok svi dokumenti u ovom slučaju ne budu prevedeni na svaki službeni jezik Europske Unije.

Strategija Vojtěcha Merunke koji je konstruirao međuslavenski za razvoj i prezentaciju ovog pomoćnog jezika je ideja da jezik može biti uključen u zajednicu govornika slavenskih jezika kao pomoćni alat koji omogućuje međunarodni dijalog, razmjenu znanja i kulturne bez potrebe za prevođenjem na nekoliko nacionalnih jezika.

Autori tvrde kako je njihovo iskustvo da govornici slavenskih jezika nemaju tendenciju doživljavati novoslovenski kao drevni ili udaljeni dijalekt vlastitog materinjeg jezika ili susjednog jezika. Ljudi često bivaju iznenađeni koliko im je razumljiv.

Međuslavenski po tome ne nosi sa sobom političke konotacije.  Njegova srž je isto tako i srž svih slavenskih jezika, te već samom tom činjenicom počinje s jedne bliske i srodne pozicije. Pogodnost umjetno stvorjenih jezika je upravo u tome što sa sobom ne nose oznake nacionalnosti. Esperanto je, recimo, bio pothvat na jednoj većoj razini gdje se su se spojile različite jezične skupine (germanska, romanska, slavenska) te je samim time imao znatno teži zadatak. Iako valja napomenuti da u tom spoju je bilo samo 5% slavenskih riječi. No, čini se da je ipak bio preumjetan i neprirodan. Najviše ima romanskih riječi, ali gramatika funkcionira tako da ako netko zna neki romanski jezik onda mu je ipak teško razumijeti esperanto. Problem je da je riječ o umjetnom, neprirodnom jeziku, dok zonalnih jezici polaze od postojećih modela kao što međuslavenski počiva na korjenima koji su zajednički svim slavenskym jezicima.

Globalizacija i engleski jezik

„Tri postavke o jeziku možemo sažeti ovako: jezici su ravnopravni (svi se jezici mogu razviti da bi zadovoljili sve potrebe govorne zajednice); jezici su strukturno različiti (informacijske se poruke ostvaruju s pomoću različitih konvencija), jezici nisu samo sredstva za komunikaciju (jezici imaju identifikacijske, emotivne i prestižne funkcije koje nisu nužno vezane za praktične potrebe sporazumijevanja)“ (Heršak, 2001., str. 2). Od ove tri postavke, fokusirati ćemo se na zadnju koja tvrdi da jezici nisu samo sredstva za komunikaciju. U procesu globalizacije koji se trenutno odvija, svi možemo primjetit kako je engleski „jezik interneta“ makar se i to sada mijenja. U našoj svakodnevnici gdje su sadržaji iz popularne kulture, glazbe, filmova, video igara i na internetu velikom većinom na engleskom jeziku možemo ovoj tvrdnji i sami posvjedočiti. Prihvaćanjem, u ovom slučaju, engleskog jezika i njegovom integracijom u svoju svakodnevnicu ne prihvaćamo samo jezik kao takav, već cijeli sklop kulturnih inačica koje engleski sa sobom nosi (amerikanizacija društva).

Osim gore navedene problematike, engleski kao jezik globalizacije suočava se i s problemima „tehničke“ prirode. Prema Heršaku (2001.), ti problemi su: najveći poznati leksik na svijetu, vrlo složena frazeologija i 'veliki pomak u samoglasnicima' što se fonetike tiče (kojim se engleski izgovorno udaljava u odnosu na mnoge općeeuropske riječi i neologizme).

Ovaj opis ne treba služiti kao kritika engleskog jezika, već samo kao sagledavanje činjeničnog stanja da je u ovom trenutku to jezik kapitalizma ili u širem smislu globalnog gospodarstva. Trenutno se nalazimo u vremenu čija je jedna od glavnih, ako ne i glavna pokretačka sila: ekonomija. Njoj su između ostalog podređeni prirodni resursi (što postaje sve više i više zabrinjavajuće), medicina, kultura pa i do neke mjere i znanost. Kada sagledamo stvari u tim razmjerima, sasvim je logično za primjetiti kako u sferi trgovine jezična unifikacija postaje dobra stvar koja olakšava ekonomske procese.

Naravno, nitko ne može pretpostaviti kako će jezična slika svijeta izgledati sto ili dvjesto godina u budućnosti.

Naime, faktori poput gospodarstva, ekonomije, trgovine, razmjene dobara na bilo kojoj raznini te zatim popularna kultura, dostupnosti iste (zapadnjačke, u ovom slučaju), njen sociološki utjecaj te mnogi drugi faktori utječu na to kojim jezikom ili kombinacijom kojih jezika će ljudi govoriti u budućnosti.

U našem slučaju, sadržaj popularne kulture koja dolazi u Hrvatsku je (većinskym dijelom) na engleskom jeziku te je onda sasvim razumljivo zašto bi ljudi koji gledaju npr. u filmovima idealiziranu verziju (bogatiju, sretniju) života kakav im je blizak se mogu povezati i stremiti takvom životu, a time i toj kulturi što podrazumjeva i jezik.

Nije nimalo strano da ljudi danas koriste engleske riječi u svom svakodnevnom govoru (frend, downloadati, kiss, ok...), misleći ako pričaju djelomično tim jezikom da će biti bliže idealnom životu viđenom na televiziji, internetu ili plakatu i tu dolazimo do emotivne, identifikacijske i prestižne funkcije jezika. Naravno, pomaže i činjenica da ako pričate u ovom slučaju engleski, dakle ako ga koristite kao sredstvo komunikacije ćete stupiti lakše u kontakt s osobama koje žive u svijetu u kakvom biste vi željeli biti. Tako da zapravo komunkacijska funkcija jezika ovdje služi i kao alat za ispunjavanje emotivnih, prestižnih i identifikacijskih funkcija.

Sasvim je razumljivo da ako pomoću npr. medija se da do znanja osobi da postoje naočigled bolji uvjeti za ispunjeniji život u sličnoj kulturi, sasvim je razumljivo da će kultura iz koje je proizašao taj sadržaj biti idealizirana.

Ovdje ne ulazim u temu koliko su takve projekcije istinite ili ne, ali činjenica je da bivamo obasipani informcijama o bogatstvu popularnih ljudi iz SAD-a i Velike Britanije (ali ne samo) na dnevnoj bazi. Cijeli jedan takav sustav stvaranje slike pomoću medija o pojedinoj kulturi za sobom vuče razne reakcije i posljedice.

No, čak i unutar te dominantne američke kulture postoje oni koji u itekako svjesni važnosti jezika. Uzmimo za primjer znanstveno fantastičnu seriju „Zvijezdane staze“ (Star Trek) koja je prošle godine (2016.) proslavila svoju pedesetu obljetnicu od svog prvog emitiranja.

„Netolerancija u 23. stoljeću? Nevjerojatna! Ako čovjek preživi toliko dugo, mora da je do tada naučio uživati u esencijalnim razlikama među ljudima i među kulturama. Mora da je naučio kako su razlike u idejama i stavovima bogatstvo, dio uzbudljive  životne raznolikosti, a ne nešto čega bi se trebali bojati. Manifestacija veličine koju nam je Bog, ili što god da je, dao. Ta beskrajna raznolikost i zadovoljstvo je dio optimizma kojeg smo ugradili u Star Trek.“ (Roddenberry, G., 1968., str. 40). Ovim riječima tvorac kultne televizijske serije „Zvjezdane Staze“ Gene Rodenberry opisuje viziju i ideju čovjeka kao socijalnog bića u budućnosti. Iako se radi o žanru znanstvene fantastike, pri čemu dobivamo dojam kako je to nešto nerealno, ova ideja i predikcija zvuči idealistički ali i vjerojatno. „Zvjezdane Staze“ su poznate po tome što su se „izdaleka“ (iz budućnosti) bavile nekym gorućim temama svog vremena ali i generalnim filozofsko-društvenim pitanjima čovječansta. Temama poput rasizma, prava žena, religije, Hladnog rata, atomskog naoružanja, morala, pohlepe, kulturnih razlika, politike i jezika samo su neke od njih. Sve su te teme namjerno smještene u budućnost, od 23. stoljeća nadalje, te su svi akteri izmišljeni, no vrlo lako povezivi s onim stvarnima. Ključna poruka ovog citata je ta da možemo napredovati kao socijalna, ljudska bića, u pravom i  pozitivnom smjeru tek onda kada prihvatimo i shvatimo da su naše međusobne raznolikosti zapravo bogatstvo, a ne razlog za mržnju i netrpeljivost. Isto tako je zanimljivo primjetiti kako su tvorci ove serije pristupili problemu jezika. Dakle, u duhu poštivanja jezičnih razlika, osmislili su „universal translator“, spravu koja automatski prevodi jezike dok subjekt govori. To ukratko znači da svaka vrsta priča na svom jeziku (ako komunicira jezično) te se on simultano prevodi glavnim akterima na jezik koji oni razumiju. Ono što je tu važno je činjenica da autori Zvjezdanih Staza nisu zaboravili na važnost jezika kao jednog od glavnih obilježja identiteta čak i u budućnosti.

Iz svih ovih razloga projekte poput Međuslavenskog jezika smatram bitnima u više sfera u ovom trenutku razvoja našeg društva.

Ako bih pojednostavila, rekla bih da zonalni jezici dobro smišljeni poput ovoga mogu pridonijeti stvaranju prirodnog balansa u svijetu globalizacije i miješanja kultura između npr. dominantne strane kulture i one srodnije, bliže ili vlastite.

Jer rodni jezik ili jezik iz „domaće“(u ovom slučaju slavenske) jezične grupe će uvijek biti (naj)bolji alat za komunikaciju rodnom govorniku nego što bi mu bio bilo koji drugi strani jezik. Jer jezik pojedine jezične skupine je kroz povijest i razvitak te specifične civilizacije izrodio pojmove, riječi, opise koji su najbliži toj kulturi jer su iz nje proizašli.


 

literatura

Heršak, E. (2001). „Jezične strategije i društvo“. Revija za sociologiju, 32 (3-4), str. 175-196.

Heršak, E. (2014). „Globalizacija, misli i jezik“. 10. Kongres europske esperantske unije.

Merunka, V. (2014). Neoslavonic zonal constructed language. Prag: Nova Forma.

Roddenberry, G. (1968). The making of Star Trek. New York, NY: Ballantine Books.

http://ec.europa.eu/education/policy/linguistic-diversity/official-languages-eu_hr

http://europa.eu/rapid/press-release_MEMO-13-825_hr.htm

http://eur-lex.europa.eu/legal-content/HR/TXT/?uri=CELEX:12007P

 

Position and possibilities of Interslavic language in the future

In this text we are discussing several factors of languages, native and foreign ones, their impact on a society in global, popular culture and a general development of the society. Further on, we discuss possible use of Neoslavic language within the EU as an „assistant“ Slavic language that is politically neutral and therefore suitable for more economic and faster translation of official documents. The text specifically deals with the example of English language in Croatia and offers a zonal language - the Neoslavic language as an alternative to a language that is being imposed mainly on economic bases.

keywords: Interslavic; English; globalization; EU; future; popular culture

Začto trěbujemo medžuslovjansky jezyk?

Nikolay Vladimirovich Kuznetsov

Saint-Petersburg State University, kuznetsov.n.v.hist@yandex.ru

Članok davaje něktore pomysly o tom, začto trěbujemo medžuslovjansky jezyk pri jestvujučej urovnji vzaimnorazuměnja drugyh slovjanskyh jezykov

ključne slova: medžuslovjansky jezyk; slovjanstvo; kultura i politika

 

Зачем нужен междуславянский язык, если славянские языки чрезвычайно близки между собой и на базовом уровне практически взаимопонятны? Этот вопрос часто задаётся всем мечтателям, которые конструируют и создают подобные языки. Вопрошающие во многом правы. Поляку не составит особого труда понять русского, русскому - болгарина или серба, сербу - чеха и т.д. И этим можно было бы ограничиться. Однако, при построении общеславянского союза или государства идея о взаимопонятности славянских языков будет одним из факторов, разрушающим интеграцию, поскольку в таком случае приоритет будет даваться языкам одного из крупных народов (русскому, польскому, сербохорватскому и др.), что будет негативно восприниматься другими сторонами союза и, естественно, не будет способствовать общему делу.

Необходимость построения общеславянского союза осознавалась давно. Не беря в расчёт свв. Кирилла и Мефодия, первым можно назвать хорватского священника и учёного Юрия Кржанича, говорившего о желательном объединении славян под властью русского монарха (бывшего тогда сильнейшим лидером во всём славянском мире). Именно он составил первый проект междуславянского языка с целью объединения славянских народов на равных условиях, а не на условиях подчинения одних славян другим (в данном случае русским).

В дальнейшем идея объединения славян, с лёгкой руки Яна Геркеля названная панславизмом, развивалась в образованной среде Российской Империи, Речи Посполитой и Австрийской Империи. И вместе с этой идеей появлялись всё новые проекты общеславянского языка всё с той же целью - недопущения доминирования одного славянского народа над другими в рамках грядущего общеславянского объединения, ожидаемого всеми ими.

Этим обосновывается политическая необходимость существования междуславянского языка.

Общеславянская интеграция и смешение культур

Общеславянская интеграция неизбежно приведёт к сближению, а затем и смешению культур. В условиях доминирования одного или нескольких языков, произойдёт ослабление, а затем и упадок культуры на остальных языках. Это можно проследить в истории Европы, когда над континентом доминировала сначала латинская культура, затем французская, немецкая и, ныне, английская. При доминировании одной культуры, остальные подстраиваются под неё и теряют свои особенности, по той причине, что им это «не выгодно». Примером может служить также культура сербов-лужичан, задавленная культурой немецкой и культура чешская, которая только с помощью будителей, провозгласивших «чешское должно быть не хуже немецкого», смогла возродиться и сохраниться до наших дней.

Сохранение славянских культур есть объективная и неоспоримая задача панславянского движения. Только существование наднационального и, в то же самое время, общепонятного языка, позволит отдельным славянским культурам существовать и развиваться, не боясь быть раздавленными культурами иными, как неславянскими, так и славянскими. Функционирование междуславянского языка позволит разным славянским культурам взаимодействовать между собой на равных условиях, взаимнообогащаясь и дополняя друг друга. Более того, выступая посредником, междуславянский язык  будет способствовать ознакомлению одних культур с другими, обмену научными открытиями и иному сотрудничеству между отдельными славянскими народами и государствами. И, следовательно, отдельные славянские народы от функционирования междуславянского языка только выиграют.

Хочется отметить, что и без объединения всех славян в едином государстве или в рамках единого политического или военного союза, необходимость существования междуславянского языка становится очевидной. Поскольку мы живём в информационном обществе, между членами которого есть постоянные контакты, независимо от расстояния между ними, существование языка посредника будет содействовать именно обмену информацией и созданием общего информационного пространства с равным доступом к нему для всех его участников. Это могут быть независимые новостные сайты, интернет-энциклопедии (наподобие уже запущенной междуславянской википедии), on-line библиотеки, политические, экономические и социологические форумы и блоги и т.п. Вы можете возразить: «для всех этих целей есть английский язык, зачем изобретать велосипед?». Отвечу. Глобальной доминирование английского языка не содействует развитию местных культур (достаточно посмотреть на отдалённые уголки Британской империи, где язык аборигенов был заменён английским не только в обществе, но и в школе, и даже в семье). К тому же, доминирование английского языка приводит к доминированию американской и, в меньшей, к сожалению, степени британской, культур. А это не несёт за собой ничего хорошего, особенно если учесть, что даже великие культуры - французская, немецкая, русская - не могут в полной мере конкурировать ныне с культурой Соединённых Штатов.

Подытоживая добавлю, что сосуществование разных, хоть и необычайно близких народов требует компромиса во всех сферах жизнедеятельности общества, в том числе и в сфере коммуникации и языка. Лишь язык, дающий всем в рамках этого общества равные права, может быть использован внутри него без ущемления законных прав и интересов. Поскольку английский язык, позиционируемый языком международного общения, чужд славянскому миру (хотя бы в плане отдалённости), оптимальным вариантом будет именно общеславянский язык, понятный всем и независимый ото всех. И таковой язык существует в данный момент – Междуславянский язык.

Междуславянский язык

Если говорить о данном языке, следует сказать, что он является наиболее крупным и развитым общеславянским языком (если не брать в расчёт церковнославянский, который излишне консервативен и по объективным причинам не может использоваться в современном мире в не религиозных целях), имеющим наибольшее число последователей. Язык строен и прост для изучения, к тому же он может быть понятным и тем славяном, кто никогда не изучал иные славянские языки. Помимо уже описанных его плюсов можно сказать, что этот язык, будь он принят на вооружение в панславистских движениях, будет оптимальным вариантом, поскольку не связан ни с Польшей, ни с Россией (странами, панславистскую политику которых обычно связывают с пресловутыми имперскими замашками), что делает его средством уравнивающим все славянские народы между собой.

 

 

Why we need the Interslavic language?

In that article are some thoughts about why we need the Interslavic language, if all Slavic languages аrе understandable at basic level by all Slavic people.

keywords: Interslavic language; Slavdom; culture and politics

Glagoly kako priměr medžujezyčnyh homonim v srbskom, češskom i slovačskom jezykah

Tijana Stojanović

Filologijsky fakultet Univerziteta v Beogradu, tijanastojanovic992@gmail.com

Avtor v svojem članku piše o fenomenu, ktory često komplikuje prěloženje iz jednogo blizkogo jezyka do drugogo - medžujezyčne homonima. Tuto se demonstruje na priměru trěh slovjanskyh jezykov - srbskom, slovačskom i češskom. Do članka se koristili tri slědujuče slovniky: Rečnik srpskoga jezika publikovany od Matice srpskoj 2007 RSJ, Krátky slovník slovenského jazyka (2003), i Slovník spisovné češtiny pro školu a veřejnost (2007)

ključne slova: medžujezyčne homonima; slovjanske jezyky; češsky, slovačsky, i srbsky jezyky; glagoly

Апстракт (srbsky): Аутор се у овом раду бави појавoм која често изазива проблеме приликом усвајања новог језика и превођења с једног језика на други – међујезичком хомонимијом. На примеру словенских језика, српског, словачког и чешког одрађена су истраживања међујезичких веза овог типа. Централну област нашег рада представљају глаголи. Користили смо следеће речнике: Речник српскога језика Матице српске из 2007. године, Krátky slovník slovenského jazyka из 2003. године, и Slovník spisovné češtiny pro školu a veřejnost из 2007. године.

Кључне речи (srbsky): међујезички хомоними; словенски језици; чешки, словачки, српски језици; глаголи

Термин хомонимија је сложеница која потиче од грчких речи homós – исти, једнак, ónoma – име и значи истоимени, они који имају исто име. Под хомонимијом се сматра релација између лексема које припадају истој граматичкој врсти, имају исту форму и различита, са синхронијског становишта неповезана значења. [Драгићевић, 2010, с. 320] Узроци хомонимије могу бити различити.[5] У књизи Ј. Палковича Lexikológia slovenského jazyka хомонимија (homonymia) је дефинисана као: «rovnozvučnosť, vzťah medzi slovami, ktoré majú odlišný význam, ale rovnakú formu; od homonymie treba odlíšiť polysémiu, pri ktorej sa zachováva súvislosť medzi jednotlivými významami slov. Homonymiu neslobodno stotožňovať ani s tautonymiou, pri ktorej sa stretajú prvky rozličných systémov...» [Палкович, 2012, с. 25] Наведено је да при хомонимији мора бити сачувано поклапање гласова у свим облицима и да тај однос не чине хомоморфи, хомофони и хомографи. [Палкович, 2012, с. 25]

Од хомонимије у једном језику треба разликовати међујезичку хомонимију. «У процесу превођења, том својеврсном контакту између језика, може се издвојити у оквиру лексичког нивоа квантитативно невелика али изузетно значајна категорија, која се на основу специфичних диференцијалних обележја битно издваја и лако уочава. То су речи које се могу системски изучавати; одликују их најмање два диференцијална обележја: 1. поклапање у звучној слици (ознаци) и 2. различитост семантичких елемената (означеног)... Ради се, дакле, о категорији тзв. 'лажних пријатеља' (када је реч о теорији превођења), односно о међујезичким хомонимима и паронимима.» [Радић-Дугоњић, 1971, с. 157] Међујезички хомоними су речи које у два или више језика исто или слично звуче, а имају различито значење. То су лексеме формално сличне или исте, а семантички различите. Често изазивају погрeшан утисак да знамо њихово значење, па говорнике наводе да направе грешку водећи се претпоставком да се ради о још једној «сличној» речи, речи коју не морају да уче, већ знају на основу свог матерњег језика или језика којим добро владају.

Са самом дефиницијом ове појаве имали смо много проблема, као и многи пре нас. Научници се око ње нису усагласили. Такође, о термину који ћемо у раду користити се у прошлости доста дискутовало, али до јединственог решења није дошло. Отвара се питање разлика између међујезичких хомонима и паронима, а њима се придружују и лажни пријатељи (false friends). Док једни аутори сматрају да се ради о једној лингвистичкој појави са више имена (међујезичкој хомонимији), други диференцирају међујезичку хомонимију од међујезичке паронимије, а трећи од напред наведених појава разликују и лажне преводиочеве пријатеље. Ови термини су најзаступљенији у стручној литератури, али не и једини. У радовим домаћих и страних стручњака можемо се сусрети и са терминима попут језичке интерференције, апроксимата, лексикалне паралеле, таутонима...

У претходним радовима потрудили смо се да сагледамо стање међу словенским језицима, укажемо на добре и лоше покушаје обраде ове појаве и на њену важност.[6] Пажња у овом раду посвећена је међујезичким хомонимима на примеру три генеолошки блиска језика – српског, словачког и чешког. Заједничко порекло из прасловенске језичке заједнице, али и географска блискост говорника ових језика логично доводе до богатства заједничке лексике. Међутим, јавља се и немала група речи са различитим значењем. Словенски језици су прошли кроз дуг период самосталног развоја и данашње стање је делом резултат тог процеса. При анализи међујезичких хомонима са правом можемо очекивати да се ова појава јави у скоро сваком пару словенских језика, чак и унутар два источнословенска, западнословенска или јужнословенска језика.

Истраживање смо сузили само на глаголе у српском, словачком и чешком језику на пар почетних слова, а у раду ћемо вам навести неке од примера који спадају у групу међујезичких хомонима.[7] На самом почетку морали смо да упоредимо гласовне системе ових језика и направимо одређену шему које ћемо се придржавати. Две (или више) лексеме могу имати исту форму, а када то немају, због различитости фонетско-фонолошког система, морају поседовати «највећу могућу фонолошку блискост» [Радић-Дугоњић, 1991, с. 27]. Такође, морали смо поставити и постулате којих ћемо се држати приликом утврђивања лексема које спадају у ову групу (да лексеме морају бити из савременог језика, тј. одређеног (истог) временског периода, да припадају језичком стандарду, истој врсти речи и у свом канонском облику). Као извор материјала послужили су нам речници савремених језика. Академски речник словачког језика «Krátky slovník slovenského jazyka» је био полазна страна нашег упоредног истраживања. За анализу српског језика користили смо «Речник српскога језика» Матице српске. Чешке одреднице смо, такође, тражили у једнотомном речнику и то у «Slovník spisovné češtiny pro školu a veřejnost». Уз лексеме смо навели и целу одредницу из речника да би читалац могао и сам да упореди и увери се у наше тврдње. Одреднице су наведене следећим редоследом: одредница на словачком, одредница на чешком и на крају српски пример међујезичких хомонима.

 

bacať -á -ajú nedok. det. biť (význ. l): b. chlapčeka

bacat ned. dět.  trestat naplácáním, bit pleskavými údery

бацати, -ам несвр. према бацити. о -се 1. несвр. према бацити се. 2. а. nраћакати се, трзати се, копрцати се: -се у кревету. б. ритати се (нпр. о коњу). 3. (нечим на некога) упућивати некоме нешто увредљиво: -се на некога клетвама (увредама). • -дрвље и камење (на некога) много, јако грдити. -(се) камена с рамена такмичити се у бацаљу камена с рамена. -новац улудо трошити новац, обично велики.

badať nedok. pozorovať, vidieť: b. zmenu; b-l, že má horúčku; (ne)b. zlepšenie; chyby nebolo b.

bádať -a nedok. odborne, vedecky skúmať: vedecké bádanie

bádat ned. 1. konat věd. výzkum: b. o přirodě, ve fyzice; b. nad problémy zkoumat, studovat je 2. kniž. přemyšlet, uvažovat l, hloubat: b. o živote

бадати, бадам несвр. разг. 1. бости, боцкати; забадати. 2. ићи опрезно (као да се ногама боде), набадати. о -се 1. бо­сти се, боцкати се. 2. уз. повр. а. бости, боцкати једно друго. б. фиг. пецкати једно друго, пецкати се.[8]

baliť -ľ! nedok. 1. dávať na niečo obal: b. knihy: b-enie ovocia 2. robiť z niečoho balik(y): b. tovar do balíkov 3. pripravovať (si) batožinu pred cestou: b. kufre; b. (si) veci i pren. chystať sa na (nedobrovoľný) odchod //baliť sa pripravovať si batožinu

balit ned. opatřovat ochraným krytem, dávat do obalu: b. knihu do novin; b. dítě; přen. expr. b. se teple se oblékat 2. upravovat, připravovat zavazadlo: musím už b. (na cestu); b. kufry; b. si věci, přen. expr. chystat se k (nedobrovolnému) odchodu

балити, -им несвр. в. балавити. (балавити, балавим несвр. 1. а. испуштати бале, слине, сли­навити. б. квасити, прљати балама, слинама: -марамицу. 2. фиг. пеј. а. причати којешта, нагваждати, наклапати, наглаба­ти: о политици, -о љубави. б. плакати усиљено, цмuздрити.)

belasieť -ie -ejú nedok stávať sa belasým, modrieť: pery b-jú od zimy, slivky b-jú; b. od zlosti II belasieť sa javiť sa belasým, modrieť sa: more. obloha sa b-ie

беласати се јек. бјеласати се, -ам се несвр. помало и ме­стимично се белети; преливати се у бело.

bŕkať -a nedok. expr. splašene lietať, behať: sliepky, vrabce b-jú

brkati ned. 1. expr. poklesávat v nohou; nejistě, nerovně jít; klopýtat, zakopávat, brkotat: b. nohama v kolenou; b. přes (o) kameny;

бркати, бркам несвр. 1. а. мешати (јело). б. (по нечему) пре­турати, преметати, превртати тражећи нешто: -по џепови­ма. 2. погрешно замењивати једно другим, мешати (појмове, представе и сл.). 3. кварити, ометати; реметити: -некоме посао. -се 1. мешати се, уплитати се у нешто. 2. а. греши­ти у забуни, збуњивати се. б. постајати збркан, конфузан (о мислима и сл.).

čapnúť -e -ú -pol dok. expr. 1. (prudko) udrieť, tľapnúť, čapiť: č-la ho po ruke; č-ni mu jednu! 2. chytiť, lapiť: č-la ho policajná hliadka 3. prudko hodiť, šmariť, tresnúť: č. tašku o zem 4. priliať, cvrknúť: č. trochu mlieka do kávy

чапнути, -нем свр. узети, одломити комадић неке чврсте хране, штрпнути: -мало бурека.

čapnout I dok. nář. k čapat I; dřepnout si, usednout: pták čapl na drát; kluci čapnou na zemi a skáčou jako… čapnout II dok. (min. -pl, -pnul, -pla podst. -pnutí) ob. k čapat II 1. polapit, chytit: kradl, ale brzy ho…[9]

časiť sa nedok. neos. č-í sa zlepšuje sa počasie, vyjasňuje sa

часити, -им несвр. (само у негацији) отезати, одуговлачити, оклевати; чекати. –Не часимо. Кренимо одмах. • не -часа, ни часа не -не оклевати нимало, (у)радити што је могуће брже.

dohodiť dok.1. hodením dosiahnuť: d. kameň(om) po cestu 2. hovor. doložiť, pridať pri dohodovaní o cene, prihodiť: d. 100 korún 3. hovor. sprostredkovať (pri kúpe, získavaní): d. auto - to je na d-enie (kameňom) blízko; nedok. k 2, 3 dohadzovať

dohodit dok. hodit do urč. vzdálenosti n. cíle: d. míč, míčem 2. obstarat 2, zprostředkovat: d. dívce ženicha; d. koupi, prodej. (je to,) co by kamenem d-l blízko; dohazovat ned. k 2

доходити, доходим несвр. в. долазити.

 

 

У овом раду смо се потрудили да помоћу кратког теоријског прегледа и на пар примера укажемо на постојање и бројност српско-словачких међујезичких хомонима. Свесни смо чињенице да при усвајању лексике из блиског језика често долази до међујезичке интерференције. Постоји много поклапања на свим језичким нивоима. Блиске или лексеме идентичне по звучању могу лако да заведу на криви пут почетнике, али и оне искусније. Мало више од једног одељка у уџбеницима и тематски речници знатно би олакшали усвајање новог језика. Такође, врло је важно се у литератури која се бави компаративним анализама језика посвети довољно простора овој појави и да се саставе речници, јер материјала за рад има, а тема може бити занимљива свима који се баве језиком.


 

Коришћена литература

Вујанић, М.; Гортан-Премк, Д.; Дешић, М.; Драгићевић, Р.; Николић, М.; Ного, Љ.; Павковић, В.; Рамић, Н.; Стијовић, Р.; Тешић М.; Фекете; Е. Речник српскога језика. Нови Сад: Матица Српска, 2007. 1564 с.

Драгићевић, Р.: Лексикологија српског језика. Београд: Завод за уџбенике, 2010. 366 с.

Радић-Дугоњић, М.: Међујезички хомоними и пароними у руском и српскохрватском, у Дечје Новине, 1991.

Радић-Дугоњић, М.: Међујезички хомоними и пароними у српскохрватско-руским и руско-српскохрватским речницима (тематска група придева који означавају негативну особину човека) (рад представљен на конференцији Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 1971): 157-165.

Doruľa, J.; Kačala, Ј.; Marsinová, M.; Мasár, I.; Michalus, Š.; Peciar, Š.; Pisárčiková, M.; Považaj, M.; Slivková, V.; Smiešková, E.; Tibenská, E.; Urbančok, M.: Krátky slovník slovenského jazyka. Bratislava: Veda, 2003. 989 s.

Orgoňová, O.; Bohunická, A.: Lexikológia slovenčiny. Bratislava: Stimul, 2011. 254 s.

Palkovič, Jozef. Lexikológia slovenského jazyka. Trnava: Pedagogická fakulta Trnavskoj univerzity, 2012. 82 s.

Filipec, J.; Daneš F.; Machač J.; Mejstřík V.: Slovník spisovné češtiny pro školu a veřejnost. Praha: 2007. 648 s.

http://ssjc.ujc.cas.cz/search.php?hledej=Hledat&heslo=%C4%8Dapnout&sti=EMPTY&where=hesla&hsubstr=no

 

 

 

Verbs as an example of interlingual homonyms in Serbian, Slovak and Czech

The author of this paper focuses on a phenomena that frequently cause problems when we translate one language to another – interlingual homonyms. It will take the example of the translation between three Slavic languages – Serbian, Slovak and Czech, which shows a lot of such interlingual connections. The references of this paper come from two books: Rečnik srpskoga jezika published by Matica srpska 2007 RSJ,  Krátky slovník slovenského jazyka (2003) and Slovník spisovné češtiny pro školu a veřejnost (2007).

Keywords: Interlingual Homonyms; Slavic languages; Czech, Slovak, Serbian; verbs

Jezyčne faktory sut ključne
do razvoja družstva i jedinca

(Jezični čimbanici ključni su za razvitak društva i pojedinca)

Emil Heršak

Katedra za antropologiju, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu
ehersak@ffzg.hr, ehersak@gmail.com

Maks Vinšćak

Sveučilište u Zagrebu, maks.vinscak@gmail.com

Vovedenje objasnjuje počatok jezyka i jegovy postupny razvoj do modernogo jezyka. Besedujut se faktory, ktore iměli učinok na dnešnu raznolikost jezykov. Tekst takože beseduje koncept lingua franca město anglijskoga jezyka v světu globalizacije i učinkom učenja novyh jezykov na kognitivny razvoj. Naglasuje se važnost jezyčnogo trojlista, tj. razvitja znanja trěh jezykov iz trěh najbolših jezyčnyh grup v Evropě. Potrdžuje se korist novoslovjanskogo/medžuslovjanskogo zonalnogo konstruovanogo jezyka kako veznice slovjanskyh narodov v vrěmeni globaliacije.

ključne slova: medžuslovjansky; novoslovjansky; jezyčny trojlist; lingua franca; globalizacija; kognitivny razvoj

Teza koja je temeljna u ovom kratkom pregledu polazi od (uvjetno rečeno) društvene lingvistike i konkretno od utjecaja jezika na kulturu, na idejne i razvojne pojave u svijetu (također u europskoj povijesti – i trenutno u Europskoj uniji, što je za nas važno). Međutim, iako danas neki komentatori, nažalost, ne ističu ključnu važnost jezika za razvitak kulture, i za razvitak ideja, znanosti, tehnologije i "ekonomije", i isto pojedinačne i društvene psihologije, polazeći od raznih primjera iz prošlosti (od prapovijesti nadalje) možemo zaključiti da je uloga jezika bila ključna u razvitku čovječanstva i ljudskih društava. Ali neki jezični faktori, čini se, utjecali su ne samo na kulturne pomake, nego i na nastanak specifičnih društvenih i idejnih problema. Štoviše, danas je također u tzv. "globalizaciji" zamisao o međunarodnom jezičnom komuniciranju udarna, ali i problematična. U ovom našem pregledu osvrnut ćemo se i na tu pojavu jer je doista ključni čimbenik u današnjem svijetu.

Jezik i ljudski razvitak – početak

Kada su naši preci počeli govoriti? Kada je nastao prvi "pravi" jezik? Dakako, postoje hipoteze, i čak jedno mišljenje da je i naš izumrli biološki rođak, Homo neanderthalensis, govorio kao i mi (iako je to upitno). Doista, nije jasno kada je čovjek prvi put počeo govoriti na današnji način. Naši preci – iz arhaične faze Homo sapiens-a, nastali su prema arheološkym podatcima prije 200.000 godina (više-manje). Međutim, ugledni talijanski genetičar Luigi Luca Cavalli-Sforza (1922–) zaključio je da su ljudi tada imali tek "hardver" u mozgu, i nisu još razvili "softver" za napredne misli (v. Cavalli-Sforza, 1996: 101). I to, recimo, odnosilo bi se na razvitak jezika. Naime, mogli bismo pretpostaviti da su ljudi rano uspjeli producirati različite zvukove ("hardver"), ali tek su kasnije razvili idejne sheme ("softver") za povezivanje tih zvukova sa značenjima, što bi dovelo do nastanka jezika, u današnjem smislu.

Što je, možda, potaknulo taj pomak?

Prije 75.000 godina došlo je do goleme eksplozije u lokaciji Toba na otoku Sumatri, i moguće je da je taj ekološki događaj utjecao na promjenu u našoj ljudskoj vrsti. Temperatura je nakon te zgode pala 25 i više stupnjeva celzijevih u područjima gdje su naši preci živjeli. I prema raznim analizama, vjerojatno se populacija Homo sapiens-a tada uvelike smanjila. Međutim, nakon te oštre krize možda je došlo do promjene. Populacija koja je preživjela zacijelo je stvorila neku prednost, jer je poslije ta mala skupina naših predaka naselila, korak po koraku, gotovo sav svijet. Iako ta kronologija nije još sasvim jasna, to veliko proširenje mogli bismo najkasnije datirati prije 60.000 ili 50.000 godina. Prvi jezik strukturalno nalik na današnje jezike, nastao je zacijelo u Africi u prvoj toj fazi razvitka, i onda je uslijedilo veliko širenje ljudske vrste po svijetu, s nastankom novih jezičnih modela.

Do danas, kako neki izvori navode, na svijetu postoji oko 7.000 jezika. I svaki jezik može se više-manje odrediti kao poticaj za stvaranje osobitih kultura, koje su utjecale na stvaranje društvenih ili po drugoj definiciji "etničkih" zajednica.  I Cavalli-Sforza naglasio je također da je jezik osnova za kulturu (1996: 251). Zatim, što se pak tiče zamisli o društvenim zajednicama, zanimljivo je da je prvi slavenski prijevod grčke riječi ἔθνος bio upravo "jezik" (usp. grč. biblijski tekst Mk 13,8: ἐγερθησεται γάρ ἔθνος ἐπί ἔθ, koji je bio preveden na starocrkvenoslavenski ovako: … въстанетъ бо ѩзыкъ на ѩзыка). Štoviše, čak i etnonim "Slaveni", prema najčešćoj hipotezi, nastao je od izraza "slovo" (stcslav. "rěč"), koji se odnosi baš na jezik.[10] Grčki pojam ἔθνος inače je izveden od izraza "svojstvo" (izvorno σϝέθνος od ie. *swo-, tj. "svoj") i zato se može opisati kao neka tendencija prihvaćanja društvenih međuveza, odnosno pripadnosti društvenim zajednicama. Ukratko, etničnost se odnosi na društvenu zajednicu koja se održava kroz vrijeme; društvene zajednice polaze od kulturnih tendencija, dok je temelj za nastanak kulture, kako je bilo istaknuto, jezik.[11] I dakle, veći broj jezika potiče veći broj kultura, i u tom smislu znatno bogatiju ljudsku vrstu.

Jezična raznolikost – primjeri razlikovanja jezika

Kako smo upravo naglasili, jezična raznolikost potaknula je (uvjetno rečeno, tj. hipotetski) bogatstvo ideja. Međutim, treba reći da je motiv za takve pomake često različit. I zanimljivo je da su i teze o toj pojavi koje možemo pronaći u literaturi često različite po tumačenju, ali katkad i vrlo upitne.

Kada neka društvena zajednica razvija opširnije jezične izraze koji su bitni za život u njezinom krajoliku (u odnosu na ekologiju i međuljudske odnose), to bi bilo vrlo korisno i možda čak i presudno za opstanak te dotične zajednice. I doista mogli bismo zaključiti da je takva "bitna" tendencija postojala u povijesti, i postoji i danas. Ali, nažalost, moramo biti oprezni prema nekym navodima o odnosima između jezika i krajolika, koji su spomenuti u popularnim opisima. Jedna vrlo česta takva tvrdnja bila je da Eskymi (= Inuiti, Jupiki) imaju više desetaka ili stotinjak riječi za snijeg. Ali to nije točno. Franz Boas (1858–1942), jedan od pokretača američke antropologije, napisao je da Eskymi imaju tek četiri riječi za snijeg: jedan za snijeg na zemlji (aput), jedan za snijeg koji pada (qana), i dva izraza za snijeg "u zanosu" (sirpoq i qimusqsuq) (v. Boas, 1911: 25–26). Ipak ta ideja o golemom broju eskymskih riječi za snijeg bila je zatim povezana s tzv. "Sapir-Whorfovom hipotezom", koja je tobože polazila od pretpostavke da su jezične strukture i načini na kojima ljudi doživljavaju svoju stvarnost – međuovisni. Doduše, taj izraz ili pojam "Sapir-Whorfova hipoteza" nije točan, jer dotični lingvisti Edward Sapir (1884–1939) i Benjamin Lee Whorf (1897–1941) nikada nisu objavljivali zajedničke radove[12] – no neovisno o tome, i bez obzira na krivu tvrdnju o broju eskymskih riječi za snijeg, zamisao o međuodnosu između jezika i shvaćanja stvarnosti svakako je interesantna i zacijelo važna.

Jezici stimuliraju i naše društvene strukture, kao i naše odnose prema životu – i čak naše osjećaje u odnosu na sreću i/ili nužnost u našim životima. I jasno, prirodni krajolik gdje živimo utječe na razvitak naših jezika.

Inače, kako smo upravo naznačili, popularna priča o velikom broju eskymskih riječi za snijeg nije točna, ali ipak postoji jedno preciznije obilježje eskymskih "govornih" okvira: tj. od Grenlanda sve do Aljaske (i dalje), narječja udaljenih eskymskih društava (ili plemena) vrlo su slični. To je u svom proširenom istraživanju istaknuo dansko-grenlandski istraživač i etnolog Knud Rasmussen (1879–1933) (v. Rasmussen, 1927). Jedinstvo jezika možda bi se moglo povezati s arktičkym krajolikom, jer bi na tom hladnom, ali i opširnom području s razmjerno malim brojem stanovnika daleki narodi morali održavati međusobne društvene veze za njihov opći opstanak. I štoviše, postoje naznake da je takva potreba za povezanosti postojala u zapadnoj Euroaziji za vrijeme zadnjeg ledenog doba – umjetnost (primjerice, "Venere" itd.) vrlo je slična na golemom području od više tisuća kilometara, sve od Austrije do Južne Rusije, itd., pa bi se moglo pretpostaviti da su u tom razdoblju i društva bila povezana, i jezici su možda bili još vrlo slični.

I onda je u našoj poslijeglacijalnoj epohi, od početka holocena (mezolitika) do danas, jezična diversifikacija korak po korak postajala sve više šarolika. I zato moramo postaviti pitanje: što je poticalo pomak prema lingvističkoj diversifikaciji. Međutim, već smo usputno naznačili da je na jezik utjecao krajolik – ili točnije, "jezične zajednice" morale su razvijati veći broj pojmova ("opisa") u odnosu na prirodu u kojem su boravile, da bi im život bio uspješniji. I zato je složenija priroda dovela do složenijih jezika, sve više do danas.

Međutim, osim razvitka različitih pojmova i zatim naziva u odnosu na prirodu i život, druge su tendencije također potaknule veću lingvističku diversifikaciju. Fonetika je varirala, katkad da bi izrazi postali jasniji, ali katkad i slučajno ili "pjesnički" (zgodni ili oštri zvukovi, itd.). Može se pretpostaviti da je i usklađivanje fonetike samoglasnika rano nastalo (početak "sinharmonije" među uralskym, altajskym i nekym drugim jezicima). I promjene ili novìne u gramatičkym sferama svakako su dovele do ključnih diversifikacija između jezika. Gramatika je općenito strukturalno pravilo, koje se odnosi i na fonetiku, kao i na druge bitne osobine jezika: na morfologiju (imenice, glagole, itd.), sintaksu (povezanost izraza), semantiku (značenja), itd. Moguće je pomisliti da je davno u prošlosti gramatika bila vrlo jednostavna. Ali došlo je ubrzo, u svim područjima koje su ljudi naselili, do razlika u gramatici – i to je uvelike razdvojilo jezike.

Postoji hipoteza da su svi današnji jezici nekada tvorili jedinstvenu lingvističku cjelinu.[13] No zbog gramatičkih i inih pomaka, uslijedila je podjela. Nastale su različite "osobite" jezične skupine. I prema jednom općem modelu, danas na svijetu postoji malo preko 20  jezičnih porodica, koje ulaze (čini se) u 12 dotičnih nadporodica.[14] Ali kako znamo – te jezične porodice su se razdvojile tijekom posljednjih stoljeća i tisućljeća, u različite osobite skupine. Indoeuropska porodica, primjerice, tijekom nekoliko tisućljeća, podijelila se na preko 10 temeljnih "podgrana" (i također na neke jezične skupine koje su već nestale, i o kojima imamo tek neke površne tragove). Fonetika, pogotovo tzv. "satemski" pomak u baltoslavenskym, indoiranskym i nekym drugim indoeuropskym jezicima, bio je jedan čimbenik. Drugi je bio ishod gramatičkih inovacija.[15] Treći čimbenik, koji može potaknuti podjelu ili raspad lingvističkih cjelina, povezan je sa značajnim širenjem ili preseljenjem "jezičnih zajednica", zbog raznih ekoloških, egzistencijalnih ili demografskih tendencija, ili možda zbog "ratnih" sukoba. S tim u vezi, osim utjecaja novih krajolika na jezik, dodir s drukčijim jezicima u nekym novonaseljenim područjima isto može izazvati stanovite probleme. Ali kao četvrti faktor, takve seobe i međujezični dodiri, ako su povezani sa sukobima ili dominacijskym nametanjima (u novije vrijeme u sklopu kolonijalizma) često dovode do narušavanja nekih jezika i do stvaranja prvo tzv. "pidžina" (reduciranih kontaktnih jezika), koji se pretvaraju, kada postanu stabilniji, u "kreolske" jezike.[16] No kada se i ti "kreoli" prošire, jer su dosta neusklađeni, dolazi do još većih podjela i raspada.[17] Peti faktor koji može utjecati na jezične pomake ili katkad i na raspade jezičnih skupina odnosi se na usmjerenost ljudskih skupina prema stranom jeziku, koji načelno nije nametnut iz nekih agresivnih razloga, nego je prihvaćen (uvjetno rečeno) iz vjerskih i/ili kulturnih veza i sve više u novije vrijeme zbog međunarodnih ekonomskih, političko-diplomatskih ili znanstvenih motiva.

Korištenje i utjecaji stranih jezika

U prijašnjem odlomku naznačili smo da sukobi mogu dovesti neke jezične skupine pod utjecaj drugih katkad agresivno nametnutih jezika. Međutim, takav učinak treba se usporediti s utjecajem stranih jezika, koji su dobili naziv lingua franca. S tim u vezi, često se pretpostavlja da je u Europi i u susjednim područjima Euroazije grčki κοινὴ, koji se proširio nakon uspona Aleksandra Makedonskoga, imao ulogu lingua franca. Kako znamo, pridjev κοινὴ znači "općenit", što bi impliciralo da je taj jezik već povezao prijašnja grčka narječja. I naravno, grčki κοινὴ utjecat će poslije i na Rimljane, na druge narode i potaknut će također prve prijevode starozavjetnih biblijske tekstova… i  poslije će na tom pojednostavljenom grčkom nastati i novozavjetni spisi. Doduše, teško je utvrditi koliko je ta grčka verzija doista imala široku prođu. Na istoku Sredozemlja taj je jezični model prodro u Anatoliju, ali vrlo površno u druge krajeve. Latinski će poslije, pogotovo na zapadu Sredozemlja i Europe imati znatno veću prođu, ali je ipak prilično upitno zaključiti da se latinski proširio tek kao lingua franca.

Treba prvo definirati što uopće znači taj izraz.

Lingua franca znači doslovce "jezik franački" na latinskom, ali taj izraz odnosio se izvorno na "poslovni jezik", i ne na osobiti jezik Franaka. Zapravo su Arapi, nakon njihovog uspona oko Sredozemlja, povezali frazu "franački jezik" (lisān al-firanğ, لسان الفرنج) s poslovanjem, i svakako ne s određenim narodom. I jezik koji se rabio u to vrijeme za poslovanje bio je neka vrsta pidžina, uglavnom na romanskoj osnovi, ali s nekym dodatcima (naime ta lingua franca, osim dominantnih sjevernotalijanskih ili okcitanskih korijena, obuhvaćala je i neke grčke i arapske izraze). Ukratko, pojam lingua franca odnosio se na pojednostavljeni govorni uzorak koji je trebao pomoći u ostvarivanju temeljnih poslovnih ciljeva ili nekih općih međudruštvenih veza.[18]

Vratimo se na primjer latinskoga. Kako smo naznačili, nije sigurno je li se latinski svuda proširio kao lingua franca. Zapravo, latinski se nije proširio uglavnom kao pomoćni poslovni jezik, nego kao politički jezik, nametnut zbog ekspanzije Rimskog carstva i isto zbog emigracijskih pohoda u različita područja Europe. I u svim tim primjerima, također je došlo do snažnih utjecaja lokalnih jezika na latinski… tako da se romanska sfera nije oblikovala ujednačeno. Osim toga, latinski će i preko vjerskih, kulturnih i političkih dimenzija izvan ekonomije pridobiti i druge uloge, pa će se zato u nekym područjima dugo vremena zadržati…. do modernoga razdoblja, do početka tzv. prosvjetiteljstva, i u Hrvatskoj i Poljskoj, u političkoj sferi, gotovo do sredine ili drugoga dijela 19. stoljeća.

Inače, za vrijeme prosvjetiteljstva, znameniti francuski pisac Louis Sébastien Mercier (1740–1814) istaknuo je da više ne treba učiti ni grčki niti latinski, jer su klasični antički radovi već prevedeni, i u biti latinski je zato izumro i zamijenio ga je francuski (v. komentare u: Mercier, 1771). Osim toga, poznato je da je prije toga Voltaire (François Marie Arouet, 1694–1778) zagovarao da sav svijet mora govoriti francuski. I zapravo se francuski počeo uvelike širiti po Europi i drugdje od srednjega vijeka (tada zbog utjecaja šampanjskih tržnica) i pogotovo od početka modernoga doba do 19. i također 20. stoljeća, i to u različitim općenitim diplomatskym i znanstvenim okvirima. Ali u 19. stoljeću ipak se dogodilo nešto drugo. U mnogim europskym sredinama razni narodni (dakle, domaći) jezici dobivali su državni status – i hrvatski je također postao službeni državni jezik 1847. godine.

Općenito kad razmotrimo što se zbilo u doba 19. stoljeća, kada su se "domaći jezici" svuda u Europi počeli širiti, vidjet ćemo da je i znanost tada znatno narasla. Broj novih otkrića bio je u toj epohi vrlo velik. Doduše, bilo je i nekih važnih izuma isto u 18. stoljeću (primjerice prvi parni stroj), ali tijekom 19. stoljeća ključne inovacije postale su mnogo brojnije: lokomotive, računala, struja, žarulje, telegrafi, telefoni, fotografija, filmovi, automobili, itd.  I jasno, bilo je to vrijeme kada su gotovo svuda postojali mnogi različiti državni jezici – i sve je to, čini se, u velikoj mjeri poticalo ideje. Francuski je i dalje ostao "diplomatski jezik", ali Voltaireova želja da svi na ovom svijetu govore samo francuski već je propala, i suprotna tendencija potaknula je novi razvitak.

Inače, znanstvenici u 19. i u prvom dijelu 20. stoljeća često su, uz vlastite jezike, govorili i čitali strane jezike, i to je katkad pomoglo u poticanju vrlo "bogatih" ideja. No nisu svi ljudi morali govoriti samo jedan dominantan strani jezik. I to je također u Hrvatskoj, zacijelo, bitno utjecalo na inovacije, koje su na prijelazu iz 19. u 20. stoljeća bile vrlo česte. Znanje više jezika značilo je, primjerice, da bi ljudi koji znaju različite jezike mogli skupa surađivati, i na hrvatskom (recimo) sastaviti izvorni tekst, koji bi se poslije (bilo kada) mogao prevesti na neki druge jezik, ako bi trebalo.[19]

Utjecaj učenja stranih jezika na pojedinca

Kao što je bilo prethodno spomenuto utjecaj učenja stranih jezika ne obuhvaća tek poznavanje toga jezika, nego uključuje isto prihvaćanje kulturnih detalja i načina razmišljanja koji je povezan s tim jezicima. Osim društvenih implikacija učenja, danas primjerice engleskoga, postoje isto i psihološke implikacije učenja stranih jezika u odnosu na pojedinca. U posljednjih 20 godina bili su otkriveni brojni pozitivni utjecaji učenja i znanja stranih jezika, i to na ljude, bez obzira na njihovu dob. Jedna opća meta analiza (v. Adesope et al. 2010) razmatrala je 63 istraživanja na temu kognitivnih sposobnosti povezanih s dvojezičnosti. Istraživanja su pokazala da postoje razna kognitivna poboljšanja koja možemo pripisati učenju i znanju drugih jezika.

Navest ćemo sada u nastavku neke aspekte koji su bili značajno poboljšani zbog znanja stranih jezika:

 

Pažnja

Prema istraživanju koji su proveli Bialystokova et. al. (2004), osobe koje su dvojezične imaju veći kapacitet pažnje. To znači da se takve osobe mogu bolje usredotočiti i održati pozornost na neku informaciju koju uče, i isto razaznati bitno od nebitnog. Ukratko dvojezične osobe ("bilingualne") mogu se bolje koncentrirati prilikom učenja novih informacija. Uz bolju koncentraciju, dvojezične osobe su bolje i u dijeljenju pažnje (pozornosti). To znači da te osobe mogu bolje filtrirati distraktore koji se pojavljuju prilikom obavljanja zadataka i mogu bolje prebacivati pozornost s jednog zadatka na drugi. Istraživači pretpostavljaju da je razlog tome taj da su dvojezične osobe naučile automatski prebacivati zamisli s jednog jezika na drugi i filtrirati sinonime iz drugih jezika koji padaju na pamet. Ovakva mentalna vježba u dva jezika nadalje se generalizira na općenitu veću otpornost na distraktore i veću mogućnost održavanja i dijeljenja pažnje.

 

Odgađanje demencije

Klinika za pamćenje npr. u Kanadi prednjači u području istraživanja utjecaja dvojezičnosti za razvoj mozga. Klinika zdravstvenih znanosti Baycrest-a ("Baycrest Health Sciences") u Torontu prva je institucija koja je počela istraživati ovo područje. Istraživanje Bialystokove i sur. (2007) iz klinike Baycrest-a otkrilo je da učenje stranih jezika može odgoditi pojavu alzheimerove bolesti u starijoj dobi. Osobe koje znaju barem jedan strani jezik i oboljele su od alzheimerove bolesti, prosječno 4 godine kasnije dobivaju prve znakove demencije u odnosu na osobe koje govore samo jedan jezik. Osobe koje znaju više jezika još kasnije prosječno bivaju bolesni. Podaci govore da dvojezične osobe bolje razvijaju svoje kognitivne kapacitete i rezerve koje usporavaju kognitivno slabljenje koje se javlja sa starenjem. Mozak tako funkcionira po sličnom principu kao i mišići, ako ga vježbamo on jača, a ako ga ne vježbamo on atrofira. Kasnije su istraživanja u drugim zemljama (Belgija, Indija, Španjolska) potvrdila podatke koje su dobili Bialystokova i sur. (2007). Prema autoru Straussu (v. 2015) zanimljivo je da neka istraživanja iz Kanade i SAD-a nisu pokazala sukladne rezultate vezane uz dvojezičnost i odgađanje alzheimerove bolesti. Bialystok navodi još 73 nezavisna istraživanja koja su potvrdila njezine nalaze. Kognitivni neurolog Thomas Bak (1961–) iz Sveučilišta u Edinburgu navodi da se utjecaj dvojezičnosti treba sagledati i iz kulturološko političke perspektive. On smatra da u Sjevernoj Americi prevladavaju negativni stavovi prema osobama koje odrastaju u dvojezičnim obiteljima. Tvrdi da u tim zemljama postoji aktivan otpor prema dvojezičnosti i dvojezičnom obrazovanju, pogotovo prema španjolskom, zbog velikog broja useljenika iz Srednje i Južne Amerike. Pozitivni rezultati su dobiveni u zemljama u kojima postoji aktivna i obavezna politika dvojezičnog obrazovanja, poput Kanade, Belgije, Indije i Katalonije u Španjolskoj (Strauss, 2015). Tako da u društvima gdje se ne promiče samo jedan jezik, u ovom slučaju engleski, gdje aktivno cvate multikulturalizam u društvu i obrazovanju možemo očekivati pozitivne utjecaje učenja jezika na mozak.

 

Pamćenje

Prema pregledu Adesope et al. (2010) mnoga istra_ivanja pokazuju da dvojezićne osobe imaju bolje radno pam_enje. Takve osobe mogu obraćivati više podataka nego osobe koje znaju jedan jezik. Naravno poboljšavamo pamćenje učenjem velikog broja stranih riječi, povećavamo vokabular i u_imo velik broj novih informacija o tom jeziku i kulturi. Javier, Barroso i Muñoz (1993),  navode da znanjem još jednog jezika osnažujemo kognitivne kapacitete za kodiranje, pohranu i dosjećanje informacija i to ne samo za taj strani jezik već i za autobiografske događaje. To zna_i da učenjem stranih jezika možemo poboljšati zapamćivanje i dosjećanje događaja iz vlastitog života.

 

Metalingvistička svijest

Metalingvistička svijest je mogućnost razmišljanja o drugim jezicima. Ona se poboljšava kod ljudi koji znaju barem dva jezika na više načina. Prema Adesope-u et al. (2010) istraživanja pokazuju da djeca koja su odrasla u dvojezičnim obiteljima imaju bolju sposobnost razlikovanja jezika za koje nikad nisu ni čula. Primjerice, novorođenče koje odrasta u obitelji u kojoj se priča španjolski i katalonski može lagano raspoznati engleski od francuskoga, premda nikada nije čulo te jezike i dok još ne zna pričati ni svoj obiteljski jezik. Izloženost različitim jezicima djeci omogućava da uoče kako su riječi, sintaksa i gramatika različiti ovisno o jezicima. Time djeca dobivaju eksplicitno znanje o pravilima jezika koja mogu kasnije lakše primjenjivati i na drugim jezicima koje budu učili. Još jedna korist od učenja stranog jezika je da bolje učimo i svoj prvi rodni jezik. Proučavanjem razlika između rodnog i stranog jezika zapravo se puno uči o tome kako funkcionira rodni jezik. Osobe koje nisu učile strani jezik većinom samo implicitno znaju pravila gramatike, sintaksu i ostale značajke jezika. Oni samo imaju osjećaj za to kako bi trebali govoriti, ali ne znaju eksplicitna pravila u podlozi vlastitog rodnog jezika. To je pogotovo očito kod engleskih govornika koji nisu učili strane jezike. Njihovo poznavanje pravopisa, gramatike i sintakse vrlo je slabo i samo učenjem engleskog i književnosti u obrazovanju ne uspijevaju razumjeti pravila vlastitog jezika.

U posljednjem desetljeću analize pokazuju da je učenje stranih jezika u SAD-u u opadanju. Manje od 7% američkih studenata uči jezike, te se broj studenata koji uče strane jezike od 2009. do 2013. godine smanjio za 111.000 mjesta. Oko 95% od tih studenata uči samo europske jezike (većinom francuski) što izostavlja većinu jezika koji se govore u svijetu (Goldberg, Looney, i Lusin, 2015). Primjerice 2013. godine, otprilike 198.000 američkih studenata učilo je francuski dok ih je samo 64 učilo bengalski. Zanimljivo je da u svijetu 193 milijuna ljudi priča bengalski, dok tek oko 150 milijuna priča francuski (tj. kao temeljni jezik). Daljnji podaci govore da manje od 1% odraslih Amerikanaca priča još jedan strani jezik koji su učili tijekom obrazovanja. Ovo su poražavajući podaci koji govore da trenutno najjače gospodarstvo na svijetu počinje imati problema s manjkom stručnih prevoditelja i da se gubi kontakt s drugim kulturama. Javlja se ponovni trend američkog izolacionizma koji će možda skupo platiti kada počnu zaostajati s ostatkom svijeta. Djeca koja odrastaju u obrazovnim sustavima koji stavljaju naglasak na učenje stranih jezika imat će prednost kasnije u životu ne samo zbog znanja jezika nego i zbog posljedičnih poboljšanja u kognitivnom funkcioniranju koje je osobito korisno u kontekstu obrazovanja i kasnije karijere.

 

Razvoj mozga i razmišljanje

Istraživanje koji su proveli Martensson et al. (2012) pokazalo je da učenjem stranih jezika doslovno povećamo regije mozga zadužene za jezik i pamćenje. Hipokampus koji je zadužen za pamćenje se povećava dok regije u temporalnom režnju zadužene za govor postaju gušće, tj. siva tvar u kori mozga postaje gušća, što znači da se u njoj nalazi veća koncentracija neurona i sinaptičkih veza. Nadalje, ovi nalazi mogli bi biti povezani s kasnijom pojavom demencije kod starijih osoba, jer su te osnažene regije pogotovo protiv pogođene demencije.

Mnogi radovi pokazuju da su dvojezične osobe bolje u kreativnom i divergentnom razmišljanju. Također, bolje su u apstraktnom i simboličkom rezoniranju. Pretpostavlja se da dvojezična djeca učenjem jezika uče dijeliti pažnju, prebacivati se s jednog jezika na drugi i promatrati svijet iz dvije različite jezične perspektive. Ovakva različite perspektiva vjerojatno je uzrok poboljšanju u kreativnom i divergentnom razmišljanju. Također, učenjem pravila stranih jezika poboljšava se apstraktno i simbolično razmišljanje (Adesope et al., 2010).

Metakognicija je isto poboljšana kod dvojezičnih osoba. Metakognicija je svijest o vlastitom znanju, tj. znanje o pristupima i strategijama učenja koje se trebaju primijeniti za određene situacije. Učenjem drugih jezika učimo sintaksu, vokabular, fonologiju, morfologiju, kulturu. Svime time mi stječemo i bolje metakognitivne vještine, tj. spoznajemo kako efikasno učiti (Adesope i sur., 2010).

 

Rješavanje problema

Dvojezične osobe imaju razvijenije vještine rješavanja problemskih situacija. Razlog tome je veća kognitivna fleksibilnost koja dolazi sa znanjem barem dva jezika. Zbog te jezične fleksibilnosti osobe postaju i fleksibilnije u razmišljanju o rješenju nekog problema (Adesope i sur., 2010). 

Ovakve koristi za poboljšavanje vlastitog kognitivnog funkcioniranja svakako bi trebalo podržavati. Učenjem jezika ne samo da učimo nove oblike komunikacije i saznajemo mnogo o drugim kulturama, već doprinosimo razvijanju vrlo korisnih vještina pogotovo za napredovanje cijelog društva. Učenjem stranih jezika u školama djeca mogu postizati bolje rezultate i u svim ostalim predmetima. Poželjno znati barem dva jezika iz drugih jezičnih grupa. Tako da je korištenje jezičnog trolista idealna kombinacija jezika koja nam je potrebna u Europi. Znanjem tri jezika iz tri najveće jezične skupine u Europi (romanski, germanski i slavenski jezici) djeca bi doista mogla postati građani Europske unije, gdje se većina može u velikom mjeri razumjeti. Tako bismo poboljšali razmjenu informacija među članicama EU-a i pripremili buduće generacije za intelektualno naprednije poslove koji su sve traženiji u 21. stoljeću. Sposobnost apstraktnog mišljenja, dijeljenja i usmjeravanja pažnje, koncentracija, poboljšano pamćenje i metakognicija, sve su nužne sposobnosti za obavljanje kompleksnih i tehnološki sofisticiranih poslova i ostalih važnih aspekata života današnjice. 

Novi problemi… i moguća rješenja u Europi

Više-manje do sredine 20. stoljeća, ili vjerojatno do prijelaza u 1990. godine kada je prestalo razdoblje hladnoga rata, jezična raznolikost bila je velika… i čini se da su nove ideje bile i dalje česte. Francuski je ostao više-manje diplomatski jezik do sredine 20. stoljeća, ali je već postupno došlo do uspona drugih jezika, pogotovo engleskoga koji je dobivao sve veću nadvlast. I nakon hladnoga rata, engleski je postao nadmoćan u svijetu. Ali premda je kraj tog sukoba bio važan i pozitivan, nove ideje postale su sve rjeđe, uz sve veću dominaciju engleskoga. Ta dominacija bila je prikazana katkad kao razvitak napredne globalizacije, međutim takva globalizacija koja ne dovodi do povezivanja i razvitka različitih kultura, nego do sve jače monotonije, jako je problematična.

Jasno, kada se i Europska unija počela širiti, i to je pojačalo nadmoć engleskoga. No malo prije toga, na kraju 20. stoljeća (točnije 1999. godine), Europski koncil preporučio je da bi građani zemalja iz EU-a trebali učiti dva strana jezika. No umjesto toga došlo je, naprotiv, do guranja engleskoga, i do gubitka znanja drugih jezika. U početku, ekspanzija Internetskih veza, koje su najprije bile uglavnom na engleskom, snažno je na to djelovala. Poslije, počeli su se pokretati prevodilački programi preko računala… ali nažalost engleski je u tim primjerima postao opći "parser" za prijevode svih jezik. I to je jasno dovodilo do problema.

Dakle, računarstvo je izvorno poticalo učenje engleskoga, ali zbog strukture toga jezika došlo je ubrzo do problematičnosti, do pada znanja drugih jezika, do redukcije vlastitih verzija, do propasti u razumijevanju drugih kultura, itd. Zapravo, znanost je stala.

Problem u 21. stoljeću se samo nastavlja i dalje komplicira. Nakon referenduma "Brexit" u Velikoj Britaniji 23. lipnja 2016. postavlja se pitanje koja je budućnost engleskog jezika u Europskoj uniji. Hoće li se nastaviti dominacija engleskog jezika koja već traje nekoliko desetljeća ili će se u Europskoj uniji početi koristiti u većoj mjeri drugi jezici. Velika Britanija nikada nije bila tipični član Europske unije. Postala je članica tek 1973. skoro dva desetljeća nakon početnog osnutka Europske ekonomske zajednice. I jedina je zemlja koja je imala 2 referenduma za izlazak iz europske zajednice. Prvi se takav referendum održao 1975. godine, i tada je velika većina građana UK-a glasala za ostanak u tadašnjoj EEZ (67,3% za ostanak, 32,7% za izlazak). No u drugom referendumu 2016. godine većina građana ipak je odučila za izlazak. Sada kada se Velika Britanija opredijelila za napuštanje EU, potrebno je i raspraviti o budućnosti engleskog jezika u Europi. EU ima 28 zemalja članica, bez Velike Britanije ima oko 450 milijuna građana. Samo dvije članice imaju engleski jezik kao službeni –  Republika Irska i Malta. Irska ima 4,6 miliona stanovnika, Malta samo 450 tisuća, i u obje zemlje postoje i drugi službeni jezici (u Malti službeni jezici su malteški i engleski; u Irskoj engleski i irski).

Prema anketi Eurobarometra iz 2012. godine: 100% Maltežana pričaju malteški i 88% stanovnika te zemlje govori engleski, 66% talijanski i 17% francuski. No istraživanje Badia i Capdevila (2004) ispitalo je Maltežane koji jezik preferiraju… i 86% sudionika izjasnilo se da preferiraju malteški, a tek 12 % engleski i samo 2% talijanski. Premda istraživanje pokazuje da Maltežani preferiraju pričati na svojem jeziku, engleski smatraju jezikom uspjeha i prestiža tako da se sve više koristi u obrazovanju. Malteški se smatra manje vrijednim jezikom iako je jedini službeni semitski jezik u Europi. U osnovnim i srednji školama djeca obvezno uče i malteški i engleski, dok u privatnim školama nastava je većinom na engleskom jeziku. Također, visoko obrazovanje je većinski orijentirano na engleski jezik i većina odsjeka u Malteškom sveučilištu koristi se engleskym. Takva situacija uvelike oslabljuje daljnji razvoj malteškog jezika i smatra se da su ovo znakovi za upozorenje da se poduzmu koraci u osiguravanju jednake zastupljenosti oba jezika (Badia i Capdevila, 2004).

Međutim, nakon odlaska Velike Britanije iz EU-a samo oko 5 milijuna ljudi koristit će engleski jezik kao službeni, i to uglavnom u Irskoj. No promjena jezika u Europskoj uniji neće biti lagana, jer je nakon ulaska Velike Britanije u EU-u engleski postupno preuzimao dominaciju francuskog jezika kao diplomatski međudržavni jezik i prema podacima iz 2012. Oko 38% građana EU-a koristi engleski kao strani jezik (Special Eurobarometer 386, 2012). Gotovo svi zaposlenici koji rade u institucijama Europske unije u Bruxellesu govore engleski tako da je najupotrebljavaniji jezik Unije. Ali nije najkorisniji jezik u pravnom smislu. Jedini je francuski temeljni jezik u pravnom kontekstu, jer engleski nema pravnu strukturu, nego su anglobritanski zakoni utemeljeni na "presedanima", tj. "događajima", i engleski pravni izrazi tek su poticaji za razmišljanje i nisu zakonske osnove. Također, u Malti njihov ustav i svi zakoni napisani su na engleskom i na malteškom, ali ako postoji dvojba onda se moraju čitati isključivo malteški i ne engleski zakoni.

Postoji, dakle, nekoliko mogućih ishoda što se tiče budućnosti engleskoga jezika u EU. Jedan je da se francuski vrati kao jezik diplomacije, jer se u Belgiji govori francuski i postoji duga tradicija njegovog korištenja u Europi kao diplomatski, međudržavni jezik. Francuskom jeziku zagarantirano je drugo mjesto kao najzastupljeniji jezik, ali njegova ponovna dominacija je malo vjerojatna. Razlog tome je što engleski prestaje biti politički i kulturološki vezan sa Velikom Britanijom i SAD-om. Također, Njemačka je ekonomski najjača zemlja EU-a i logično bi bilo pretpostaviti da bi njemački mogao zavladati zbog ekonomskog utjecaja na druge zemlja… ali Nijemci nemaju aspiracije nametati svoj jezik drugim članicama europske unije. Trenutno je engleski prevladavajući jezik EU-a zbog ekonomsko-političkih utjecaja, ali već sada nastaju promjene u EU-engleskom, koji ga razlikuju od izvornika (od standardnog engleskog jezika). Vjerojatno će nastati pidžin koji će biti spoj engleskog i ostalih europskih jezika. Ovakav engleski pidžin već se sada počinje koristiti u europskym institucijama. Tako će članice preuzeti engleski i prilagoditi ga kako bi bio razumljiviji ljudima kojima je to strani jezik. Ono što se trenutno događa jest da nastaje engleski prilagođen ostalim jezicima Europske unije. To je izmijenjeni engleski prilagođen kompleksnim terminologijama administrativnog diskursa unutar institucija unije.

Jeremy Gardner, prevoditelj iz Europskog revizorskog suda, napravio je i vodič pod nazivom "Krivo upotrebljavane engleske riječi i izrazi koji se koriste u publikacijama EU-a" (v. 2016). Prepoznala se potreba da se izradi jedan takav vodič jer su korištene engleske riječi i izrazi počinjali biti previše izmijenjeni da bi bili razumljivi osobi koja je izvorni govornik engleskog. Mnogim ljudima koji nisu izvorni govornici engleskog ovi izrazi i riječi su potpuno razumljivi jer su direktni prijevodi s primjerice francuskog ili njemačkog i time imaju jedno drugo značenje. Primjerice, mnogi Europljani koriste riječ control umjesto monitor kao prijevod za riječ motriti/nadgledati. Ispravno bi bilo koristiti riječ "monitor", ali preuzeto je značenje iz francuske riječi contrôler. Isto je s riječi assist koja se koristi za prijevod riječi prisustvovati. Ispravno bi bilo koristiti riječ attend, ali se u francuskom koristi riječ assister, a na španjolskom asistir. Uz zamjenu značenja za riječi, neke engleske riječi bivaju proširene u značenju, primjerice riječi actor, axis, agent. Također, krše se gramatička pravila engleskoga jezika, npr. u sufiksima za imenice poput informations i competences. Ovaj sufiks „s“ se netočno koristi u EU-engleskom. Broj ovih pogrešaka postaje iz godine u godinu sve veći i navedeni vodič se redovito povećava. Zaposlenici institucija EU-a postaju sve svjesniji da se njihov engleski počinje razlikovati.

Problemi s korištenjem engleskog jezika prošireni su po cijelom svijetu. Sve više znanstvenika pogotovo onih koji se bave obrazovanjem počinju uočavati kako obrazovanje ljudi na engleskom, a ne na njihovom rodnom (tzv. "materinskom") jeziku rezultira slabijim akademskym uspjehom. Problem u bivšim engleskym kolonijama poput Južnoafričke Republike i Indije je da se djeca i mladi obrazuju na engleskom jeziku. Smatra se da je to znak prestiža i napretka tih zemalja. Nametanje jezika s kojim djeca možda nisu dobro upoznata stavlja ih u velike neprilike. Teško je shvatiti apstraktne termine i uspostaviti dobru komunikaciju s nastavnicima primjerice iz matematike ili fizike kada djeca ne razumiju u potpunosti osnove engleskog, a kamoli napredne koncepte. Uz problem nerazumijevanja sveučilišta tih zemalja su i u financijskoj neprilici jer često financiraju čitavu nastavu paralelno na rodnim jezicima i engleskom tako da se broj zaposlenih nastavnika mora udvostručiti. To je problem u Južnoafričkoj Republici jer se engleski podrazumijeva kao lingua franca automatski, ali ne i po službenoj politici. U toj zemlji ima 8,2 % izvornih govornika engleskog i 11 službenih jezika. Samo zuluski i xhosanski jezik zajedno priča 41,4 % populacije, a afrikaanski 13,3 %. Na sveučilištima se uglavnom predaje na afrikaanskom ili na engleskom što su europski jezici (Naude, et al. 2005). Takvim obrazovanjem već samim jezikom izbacujemo veliku većinu populacije iz obrazovnog sustava. Tako znanost ostaje zakinuta za brojne inteligentne ljude koji se ne mogu obrazovati samo zato što ne razumiju što im se predaje.

Ovakvi primjeri globalizacije nažalost postaju sve češći i usporavaju društveni i znanstveni razvoj u zemljama koje ne potiču raznolikost u jezicima i kulturama već smatraju da je jedini način napretka jedinstveni globalni jezik, u naše doba engleski jezik.

I koje bi rješenje moglo danas nastati u Europi?!

 

Trolist i zonalni jezici

Idealno bilo bi razvijanje modela, koji smo nazvali "trolistom". To bi značilo napredovanje znanja triju jezika iz triju najvećih jezičnih skupina u Europi: iz slavenske, romanske i germanske. Dakle, građani slavenskih zemalja poznaju vlastiti jezik iz slavenske skupine, ali trebali bi još naučiti (kao opći dodatak) jedan romanski i jedan germanski jezik, i ne samo engleski. I jasno, građani iz romanskih zemalja trebali bi naučiti jedan slavenski i jedan germanski jezik, i građani iz germanskih područja, jedan romanski i jedan slavenski primjer.

I što je ključno u tom modelu? Konkretno, vrlo su važni umjetni izrađeni jezici  koji povezuju sve srodne jezike i idu pod nazivom "zonalni konstruirani jezici". Slavenski primjer jest "novoslavenski" (ili "međuslavenski"), koji funkcionira kao veza između današnjih slavenskih jezika. I postoje i romanski i germanski "zonalni konstruirani jezici". I ti zonalni jezici mogu djelovati preko računalnih sustava kao "parseri", tj. kao sredstva za točnije prevođenje međusobno srodnih jezika. I kad netko nauči jedan slavenski, jedan romanski i jedan germanski jezik (u skladu s modelom "trolista"), preko tih zonalnih "parsera" mogućnost razumijevanja drugih jezika i kultura znatno se povećava (gotovo do 95% svih europskih jezika ili pak jezičnih kultura). Dakako, ovaj model mogao bi se proširiti također izvan Europe (dakle, izvan "trolista"), s pomoću drugih zonalnih "parsera" – i tako bi zacijelo pomogao nekym manjim svjetskym jezicima kako bi se "proširili"… što bi bilo, doista, zanimljivo i vrlo pozitivno.

Ovakve ideje mogle bi dovesti do globalizacije koja je poticaj ili čimbenik dodira između različitih kultura, a ne do globalizacije kao prevlasti jedne kulture. I jasno, osim računalnih veza, koje bi taj pomak omogućile, trebalo bi ljude potaknuti, izravno, da nauče neke strane jezike, prema svojim interesima i voljama – i ne bi se smjelo svima nametnuti samo jedan jezik koji ima specifičnu strukturu.

Engleski je u mnogim aspektima čudovit jezik, i spomenuti jezični znanstvenik Edward Sapir koji je pokrenuo antropološku lingvistiku (i također sociolingvistiku) iznio je zgodni komentar o engleskom: "… iza površnog dojma o jednostavnosti krije se savršen osinjak bizarnih i proizvoljnih primjena… [pa zato stranac] može osjetiti da je savladavanje engleske uporabe, dugoročno, mnogo teže od primjene razmjerno velikog broja pravila za tvorbu riječi, pod uvjetom da su ta pravila nedvosmislena" (Sapir, 1986: 53, 55). Dakako, tu je i problem razvitka kreola, i daljnjih raspada, ali ipak treba istaknuti i jedan ključni faktor koji je naglasila antropologinja Anna Wierzbicka (1938–). Konkretno: engleski je kulturni jezik, i dakle nije neutralan komunikacijski modus (v. Wierzbicka, 2013; više osvrta u knjizi). Dakako, to ne znači da se engleski ne treba naučiti, možda prema volji, ili koristiti za neke svrhe, ali mora se shvatiti da je ipak specifičan i nije neutralan u svjetskom okviru.

Danas, zbog nadmetanja engleskog u mnogim društvenim, kulturnim i znanstvenim sredinama, prevladava ideja da se zato "ne može ništa učiniti", jer sve ide tako. Ali, ako se "ništa ne može učiniti", nijedna zemlja, ili šire svjetsko područje, ne može se dalje razvijati, ili postići bolji život. Takva zamisao o nemogućnosti djelovanja je problematična, i mnoge razne vlade u EU-u i u svijetu trebale bi shvatiti da takvo gledište neće dovesti do uspjeha njihovih zemalja ili općenito do boljeg života na svijetu. Potrebno je udaljiti se od te ideje, koja se sada odnosi na jezičnu dominaciju iz jedne političko-kulturne sfere.

Literatura

Adesope, Olusola O.; Tracy Lavin, Thompson i Charle Ungerleider (2019). "A systematic review and Meta-analysis of the Terri cognitive correlates of bilingualism". Review of Educational Research, 80, 207–245.

Badia i Capdevila, Ignasi (2004). "Aproximació a la situació lingüística de Malta". Noves SL. Revista de Sociolinguistica (http://www.gencat.cat/llengua/noves/noves/hm04primavera-estiu/badia1_3.htm)

Bialystok, Ellen; i Michelle M. Martin (2004). "Attention and inhibition in bilingual children: Evidence from the dimensional change card sort task". Developmental Science, 7, 325-339.

Bialystok, Elle; Fergus I. M. Craik i Morris Freedman (2007). "Bilingualism as a protection against the onset of symptoms of dementia", Neuropsychologia, 45, 459-464.

Boas, Franz (1911). Introduction. Handbook of American Indian Languages, sv. 1, Bureau of American Ethnology, Bulletin 40. Washington, D.C.: Smithsonian Institution / Government Print Office, 1911, 1-83.

Cavalli-Sforza, Luigi Luca (1996). Geni, popoli e lingue. Milano: Adelphi

Naude, Ans, Engelbrecht, Johann, Harding, Ansie, i Rogan, John. The influence of second language teaching on undergraduate mathematics performance. Mathematics Education Research Journal, 2005 ,(17),  3–21.

Gardner, Jeremy [Stephen]. Misused English words and expressions in EU publications. Luxemburg: European Court of Auditors, 2016.

Goldberg, David; Dennis Looney i Natalia Lusin (2015). Enrollments in Languages other than English in United States Institutions of Higher Education. New York: Modern Language Association of America (Fall/ jesen 2013).

Javier, Rafael Art; Felix Barroso i Michele A. Muñoz (1993). "Autobiographical memory in bilinguals", Journal of Psycholinguistic Research, 22, 319–s 338.

London, Jack (1909). "Too much English", Woman's Home Companion, sv. XXXVI, br. 4 (travanj). New York (v. http://carl-bell.baylor.edu/JL/TooMuchEnglish.html).

Mårtensson, Johan; Johan Eriksson,  Nils Christian Bodammer, Magnus Lindgren, Mikael Johansson, Lars Nyberg i  Martin Lövdén (2012). "Growth of language-related brain areas after foreign language learning". NeuroImage, 63, 240–244.

Mercier, Louis-Sébastien. L'An 2440, rêve s'il en fut jamais. London. 1771. (https://fr.wikisource.org/wiki/L’An_deux_mille_quatre_cent_quarante)

Povijest Europske unije (v. https://europa.eu/european-union/about-eu/history_hr#1945._–_1959.)

Rasmussen, Knud (1927). Across Arctic America: Narrative of the Fifth Thule Expedition. COLE. Classic Reprint Series No. 6. Fairbanks, Alaska: University of Alaska Press, 1999.

Ruhlen, Merritta (1994). The Origin of Language. Tracing the Evolution of the Mother Tongue. New York: John Wiley.

Sapir, Edward (1986). "The Function of an International Auxiliary Language", u: Mandelbaum, D. G. (ur.), Language and Personality. Selected Essays. Berkeley: University of California Press.

Scott, Walter (1913). Ivanhoe. A Romance. Boston/New York: Houghton Mifflin.

Special Eurobarometar 386, Europeans and their languages (2012). Bruxelles: European Commission. (http://ec.europa.eu/commfrontoffice/publicopinion/archives/ebs/ebs_386_en.pdf)

Strauss, Stephen (2015). Does bilingualism delay dementia? Canadian Medical Association Journal, 87(7), 209–210.

Wierzbicka, Anna. Imprisoned in English. The Hazards of English as a Default Language. Oxford: Oxford University Press. 2013.

 

 

 

Language factors are crucial for a society and an individual development

The text clarifies the beginnings of a language and its gradual development into a modern language. Factors that make the difference today are discussed. Thus the text describes the concept of lingua franca instead of English in the world of globalization and the contribution of learning new languages on cognitive development. It is claimed that there is an European language trefoil, as the knowledge of the biggest language groups in Europe. The significance of neoslavonic/interslavic zonal constructed language as a connection between Slavic nations in the sphere of globalization is emphasized.

keywords: interslavic; neoslavonic; language trefoil; lingua franca; globalization; congnitive development

Biskup Duh - Čeh, ktorym načinaje historija Zagreba, soglasno s Janom Kollárom: blagověst Hrvatov

Marijan Lipovac

Hrvatska akademija nauk i umětnostij, mlipovac@hazu.hr

Članok govori o češskom prinosu do razvoja grada Zagreba, ktory se počinaje od 11-ogo stolětja, kogda prvy zagrebsky biskup byl čeh s mitičnym imenem Duh. Jego licom načinaje dodnes živa tradicija češsko-hrvatskyh vezov.

ključne slova: biskup Duh; češi v Zagrebu

 

V Záhřebu podle sčítání lidu z roku 2011 žije 835 Čechů, kteří jsou dle početnosti osmá z 22 narodnostních menšin, které existují v hlavnímu městu Chorvatska. Češi dnes uspěšně udržují svou českou identitu a odolávají asimilací a během století dali významný příspěvek k rozvoji Záhřebu prakticky ve všech oblastech života města. Jedním Čechem dokonce začíná historie Záhřebu. Byl to první záhřebský biskup z konce 11. stoleti, který se jmenoval Duch. Jím začíná i tradice česko-chorvatských vztahů, která je živá dodnes.

V historických pramenech je totiž Záhřeb poprvé zmíněn v souvislosti se založením biskupství kolem roku 1094, tedy s letopočtem, který se často spojuje se samotným vznikem města Záhřebu, ačkoliv zde dříve nějaká osada existovala.

Samotné založení biskupství, jakkoliv představuje výchozí bod historie Záhřebu, stále zůstává poněkud obestřeno rouškou tajemství, podobně jako mnohé další události z dávné chorvatské historie. Originální dokument o založení záhřebského biskupství se sice nedochoval, avšak zprávu o založení biskupství uherským králem Ladislavem I. Arpádovcem (maďarsky: László, latinsky: Ladislaus) přináší Feliciánův edikt z roku 1134. Z něj se rovněž dozvídáme, že první biskup se jmenoval Duch a že to byl Čech: „Aby tedy poučil neznalosti onoho lidu, (král Ladislav) našel vzorného Čecha, muže příkladného života, který se jmenoval Duch. Jej po svém kaplanovi Francikovi ustanovil pastýřem stejné Církve, a ten si za její dělníky vyvolil lid z Šomodského a Zálského kraje.“ Tato věta je zároveň vším, co z historických pramenů o prvním záhřebském biskupu Duchovi víme. A sice že uherský král Ladislav jako zakladatel biskupství ustanovil prvním pastýřem záhřebské církve Čecha Ducha, vyznačujícího se způsobilostí a příkladným životem a že jej do služby uvedl králův dvorní kaplan Francika. Z textu se dále dozvídáme, že král Ladislav daroval nové církvi statek Dubrava u Čazmy společně s obyvatelstvem, pozemky a lesem. Na tento statek biskupa Ducha uvedl dvorní kaplan jménem Kupan.

Důvod, kvůli kterému byl biskupem nově ustanoveného biskupství na chorvatském území jmenován právě Čech, je s největší pravděpodobností jazyková příbuznost a tedy možnost dobré komunikace s místním obyvatelstvem, mezi nímž bylo obtížné nalézt osobu vhodnou na biskupský stolec, neboť zde duchovní život v důsledku nepříznivých válečných okolností patrně ustal.

O původu biskupa Ducha existuje několik hypotéz, jisté však je, že byl české národnosti a má se za to, že byl benediktýnem. Je rovněž možné, že byl jedním z hlaholských mnichů. Potom by jeho domovský klášter mohl být v Sázavě u Prahy, kde hlaholští mniši působili až do svého vyhnání do Uher v roce 1056. Ale pokud byl Duch knězem latinského ritu, není vyloučeno, že přišel z benediktinského kláštera v Břevnově u Prahy, s nímž král Ladislav udržoval kontakty. Duch byl na biskupa vysvěcen s největší pravděpodobností v uherském církevním centru Ostřihomi, protože záhřebské biskupství bylo podřízeno právě ostřihomské metropoli.

Duch pravděpodobně nebyl záhřebským biskupem dlouho, jelikož se o jeho následovníkovi Bartolomějovi prameny zmiňují, že byl biskupem ještě za života krále Ladislava, který zemřel roku 1095. Navzdory tomu se jako první pastýř záhřebské církve nesmazatelně zapsal nejen do náboženského, ale i kulturního života Záhřebu a celého severozápadního Chorvatska. Příchodem biskupa Ducha se Záhřeb stává biskupským sídlem, což má rozhodující úlohu pro jeho další rozvoj, kdy se stává politickým, kulturním, duchovním a hospodářským centrem celého Chorvatska. Paralelně se založením biskupství vzniká i záhřebská metropolitní kapitula, jejíž členové byli pravděpodobně kněží ze Zálského a Šomodského kraje zmínění ve Feliciánově ediktu.

Byl to patrně právě biskup Duch, kdo začal s výstavbou záhřebské katedrály, která byla dokončena a vysvěcena až roku 1217. Protože jako biskup musel mít svůj sídelní kostel, používal jako dočasnou katedrálu nejspíš některý z již existujících kostelů.

Podle tradice biskup Duch také přinesl do Záhřebu nejstarší dochované církevní knihy, které se dnes uchovávají v Metropolitní knihovně záhřebské arcidiecéze. Jedná se o Sacramentarium sanctae Margaretae, napsaný mezi lety 1082 a 1092 pro benediktinské opatství Sv. Margarety de Hahot u Samogyváru, misál a pontifikál Missale antiquissimum (nebo Agenda pontificalis), psaný pro rábského biskupa Chartwirga-Arduina v 11. století a Benedictionale, psaný pro ostřihomskou arcidiecézi. Až do roku 1788 se v liturgii záhřebské diecéze používal tzv. záhřebský obřad, který se poněkud lišil od římského ritu. Má se za to, že tyto tři kodexy byly základem zmíněného záhřebského obřadu, za jehož původce je rovněž považován biskup Duch.

Král Ladislav biskupa Ducha s největší pravděpodobností obdařil i nezbytnými církevními potřebami, takže se zřejmě od této doby v Záhřebu nacházejí evangeliář ze slonoviny (tzv. diptichon) a ornát zvonovitého tvaru podle tradice ušitý z jeho korunovačního pláště. Oba předměty se dodnes uchovávají v pokladnici záhřebské katedrály. Třebaže ornát skutečně pochází ze zmíněného období, je přesto pravděpodobnější, že se do Záhřebu dostal později jako relikvie v době, kdy byl král Ladislav prohlášen za svatého.

V díle Agenda pontificalis se nacházejí také texty církevních dramat původem z Francie – Velikonoční hra a Hra o Třech králích, též Tractus stellae, která je z hudebního hlediska zajímavá tím, že obsahuje typ středověké hudební notace, tzv. neumy. Jestliže biskup Duch tuto knihu skutečně přinesl do Záhřebu, může se k jeho zásluhám přičítat, že poskytl nejen první církevní, ale též i první hudební a dramatické texty.

Pro chorvatskou kulturu a písemnictví jsou nejvýznamnějším dílem připisovaným biskupovi Duchovi glosy v Radonově Bibli, které by mohly být nejstarší památkou chorvatského jazyka. Zmíněná Bible byla napsaná někdy na přelomu 8. a 9. století pro opatství Saint Vaast ve francouzském Arrasu, odkud ji benediktini v 11. století přinesli do Uher. Odtud se dostala do Záhřebu a od roku 1576 je uložena ve Vídni. Pro studium slovanských jazyků je tato bible zajímavá proto, že jsou v ní zapsané glosy, tedy poznámky psané latinkou v chorvatštině nad latinskými slovy, mezi řádky a po stranách. Protože se v glosách nachází poměrně dost bohemismů, usuzuje se, že jejich autorem je Čech. Podle jedné teorie by autorem těchto glos mohl být právě biskup Duch, kterému tyto poznámky měly pomoci v přípravách na kázání, která pronášel v chorvatském jazyce.

Nejstarší památka chorvatského jazyka, Baščanská deska (chorvatsky: Bašćanska ploča) se obvykle datuje letopočtem 1100. Pokud by však byl autorem glos v Radonově bibli biskup Duch, byly by pak o několik let starší než Baščanská deska a tudíž i nejstarší památkou chorvatského jazyka vůbec.

Do dnešního dne se na Duchově biskupském stolci vystřídalo jeho 75 nástupců. Kromě skutečnosti, že Duchovi připadá čestné místo prvního pastýře největší a nejvýznamnější chorvatské arcidiecéze, si jej česká menšina pravidelně připomíná jako prvního známého Čecha v Záhřebu a celém Chorvatsku. Na návrh Chorvatsko-české společnosti biskup Duch dostal r. 2005 v Záhřebu schody se svým jménem a svou první monografii. Roku 2014, v příležitosti 920 let založení záhřebského biskupství v Dubravě, kde Duch mel svůj statek, v jeho počest byl postaven pomník.

Zmíníme také, že jméno biskupa Ducha najdeme ve Slávy dceři Jana Kollára ve znělce číslo 411, spolu se sv. Cyrilem a Metodĕjem a s dalšími významnými osobami které se zasloužily o křest slovanských národů:

 

Svaté muže ty a tyto ženské

hůrka nevysoká dělila,

vyhlídka z ní radost činila

na ty svazky vůkol společenské;

 

na kopci jsem jejím všeslavenské

apoštoly státi spatřila,

zvláště Methoda a Cyrila,

oba bratry thessalonicenské:

 

 

Potom Amand byl zde, Vicel, Bruno,

Dubravka, Duch, Anna carice,

kteří vedli lid náš Pánu v lůno;

 

ještě jeden v jejich řád se stavěl,

ale skrytý v blesku velice,

zdálo se však, jak by sám byl Pavel.

 

 

Že jde právě o prvního záhřebskeho biskupa potvrdil Kollár ve svém díle Výklad čili přímětky a vysvětlivky ku Slávy Dceře, kde Duha popsal takto: „rozený Čech, blahozvěst Kroatů.“ Rovněž dal citát z díla maďarského historika Ferenca Palmy Historia Hungariae s odkazem na založení záhřebského biskupství.

Když na Velehradě 5. července 2013 jako legát papeže Františka vedl oslavu jubilea 1150 let od příchodu svatých Cyrila a Metoděje na Velkou Moravu záhřebský arcibiskup kardinál Josip Bozanić, tak ve své homilii pronesl tato slova: „Drazí bratři a sestry, jsem tu dnes s vámi i jako záhřebský arcibiskup, poutník z Chorvatska. Prvním záhřebským biskupem se v jedenáctém století stal biskup Duch, o kterém dějinný záznam vypovídá, že byl národností Čech. Od té doby až do současnosti vidíme nepřerušenou spojnici mezi chorvatským a českým národem.“ Tato slova byla odměněna dlouhým potleskom přítomných.

Historie českého osídlení na území Záhřebu se tedy začíná psát ruku v ruce s první písemnou zmínkou o hlavním chorvatském městě, a skutečnost, že osoba, kterou se začínají chorvatsko-české vztahy, se jmenovala Duch, lze chápat jako jakési znamení, protože tyto vztahy byly nejrozvinutější v duchovní sféře, v oblasti kultury, vědy a umění. V tomto případĕ nomen opravdu byl omen.

 

 

Bishop Duh - Czech person who initiated the history of Zagreb, according to Jan Kollár: Blessed enouncement to Croats

The article describes the Czech contribution to the development of Zagreb city, which begins in the 11th century, when the first bishop of Zagreb was Czech person having mythical name Duh, who begined a living tradition of Czech-Croatian relations to this day.

keywords: bishop Duh; Czechs in Zagreb

Obrine ostriženja u Slovjanov v těčenji historije

Michał Swat

Univerzitet v Poznańu, wlkpelasank@gmail.com

Razvažanja i iztočniky odnosno prědmeta råzširjenja i byvanja råzličnyh tipov iz-podobrinyh ostriženj u råznyh zemj i narodov Slovjanskoj, zamyslom ustaljenja spoljnyh medžuslovjanskyh svojstv u slovjanskyh tradicijnyh ostriženj. Podpirajųći sę iztočnikami iz råzličnyh dob historije avtor nahodi råzne iz-podobrine ostriženja u južnyh, zapadnyh i iztočnyh Slovjanov.

ključne slova: ostriženje; Slovjani; historija; iz-podobrivanje glåvy; vlåsy; obće svojstva

Prědmet izględa Slovjanov davnoj doby zajmal i dalje zajmaje mnogih ljudij. Ob jih ostriženji uže pisali medžu inymi napriklad naučniky Čeh Lubomír Niederle abo Poljak Tomasz Jurek[20].  V tutom členku hoćų prědložiti nemnogo iny poględ na prědmet i dodatkove teorije proizhodžųće iz iztočnikov ješče ne prěględanyh v takyh råziskyvanjah i ktore ja jesm našel. Trěba mi takože zaznačiti, iže glåvny cělj mojego členka ne jest råziskyvanje i tvorjenje teorij odnosno ostriženja davnyh Praslovjanov, ktore sut tęžko k verifikaciji, ale zajedno sòbranje iztočnikov ob tradicijnyh ostriženjah Slovjanov u staroj ale i novšej doby. Råziskyvanje jest povinno služiti k sbiranju srodstv kultur slovjanskyh narodov, ob čem hoćų ješče pisati.

Lubomír Niederle prědlagal mněnje, iže tradicijnom ostriženjem Slovjanov byli dòlge vlasy, vųs i bråda. Ale zajmlivo, iz drugoj stråny jest, iže daže Niederle napisal, iže nemaje k tomu bezposrědnjih dokazov. Podpiral on sę medžu inymi obyčajem dòlgyh vlåsov u indoevropskyh sųsědov slovjanskyh narodov, napr. Germanov[21]. Jednočasno odmetl napriměr tradicijne, dòlge spletenky u slovjanskyh Dětvanov, kako prvobytno neslovjansko ostriženje, pravdopodobno vzęto od Avarov[22].

V zapiskah ob davnyh Slovjanah možno jest uviděti dva glåvne směry: dòlge vlåsy, vųs i bråda ili iz-podobrino kråtko ostriženje, s vųsom abo bez. Iztočniky k prvomu směru prědložil glåvno Niederle, k drugomu Jurek.  U staryh zapiskov arabskyh ili rimskyh historikov možno jest uviděti nejasne vzpomněnja ob brådah (ale ne dòlgyh vlåsah) u Slovjanov[23], ale tęžko jest to uznati kako dokaz, ibo jednočasno moglo to tyčiti sę napr. samo staryh ljudij, kako bylo u něktoryh slovjanskyh narodov. Kromě togo, uže Einhard, ktory žil u 8-9 stolětja, pisal, že Slovjani råzličajųt sę mnogo pri obyčajah i izględě[24]. To znači, že ne vsim Slovjanam trěba bylo sę strigti jedinako, ale mogli byvati někoje råznice medžu slovjanskymi plemenami.


Kodeks lubiński: svaťba Henryka I Brådatogo s Jadwigojų

Javjenje kråtkogo ostriženja u davnyh Zapadnyh Slovjanov Niederle objasnjal kako rimske i maďarske vlivy[25]. Pri vlivah maďarskyh trěba Niederlu oddati pravdų, ale rimske vlivy u Vendov[26] i Poljakov sųt nemnogo sųmnlive, za to že u Zapadnoj Slovjanskoj byvali ostriženja iz-podobrine, a ne prosto kråtke: Rimjani  iz-podobrinyh ostriženj ne iměli. Bųdų ješče pisal ob tom.

Kromě togo, jedine bezsųmne dokazy kake Niederle prědložil k dòlgym vlåsam u Slovjanov, sųt češske. U jinyh narodov i plemen slovjanskyh Niederle našel samo něktore iztočniky govorjųće ob kaznjah za ostriženje někomu brådy ili vlåsov i češsky obyčaj striženja vlåsov u služby[27]. Kaznje i striženje slug ne jest dobry dokaz, za to že zapisky točno ne opisujųt kako slugi byli striženi: jest velika råznica medžu čęstičnym obrinjem glåvy a obrinjem vsih vlåsov na glåvě, kako bylo u rimskyh råbov[28]. Tęžko tòž mněti, iže Slovjani ohotno prijęli i poddržili ostriženje, ktore bylo znakom nevolje. Poslě prědloženja onyh zapiskov Niederle načinaje pisati ob vųsah i k dòlgym vlåsam uže ne vråćaje. Prědmet ostriženj u Rutenije bųdų obgovarjal niže.

Itak, kake sųt vzpomněnja ob iz-podobrinom ostriženji u Slovjanov?

Najstarše zapiski i iztočniky proizhodęt iz Zapadnoj Slovjanskoj 11-12 stolětja i tyčųt sę glåvno Poljakov i Vendov, hoti ne vsegda sųt jasne. Tako rěčeny «Altfriesack Götze» iz 6-7 stolětja, proizhodžųći iz zemj vendskyh, jest uže mnogo stary a jegovo ostriženje råzlično rekonstruovane – tęžko daže skazati jest li ono dòlgo ili kråtko. Podobna situacija jest s malojų skulpturojų iz 10 stolětja ktorų našli v Merserburgě a bųdųća v muzeju v Oldenburgě. Jednakože, možemo tu skazati, iže imaje ona kråtko ostriženje, pravdopodobno iz-podobrino. Mogl by to byti takože někaky divny tip šapky, ale k tomu nemajemo dokazov, zvlastno že dòlge vlåsy iz-pod šapky jest možlivo uviděti. Vtora, metalova skulptura iz Oldenburga jest ješče gorše råzumliva, ale bezsųmno člověk stojųći na gorě imaje kråtke vlåsy[29].

V 11-om stolětji imajemo vęće dokazov. Jest napriměr tako rěčeny «Sědžųći Člověk iz Gatschow» (blizko gråda Demmin), ktory proizhodi iz 11 ili 12 st.  Imaje on kråtko iz-podobrino ostriženje. Iz-podobrino ostriženje imaje takože skulptura (10-11 st.) iz gråda Schwedt okolo rěky Odra.

V 1108 godu bylo izdano sassko oglåšenje k krestovomu pohodu protiv slovjanskym poganam.  Sòglåsno s zapisom, Vendovie sdirali kožų iz glåv ubityh Sasov i oděvali njimi svoje glåvy: hvala tomu v těčenji napada izględali kako oni.  Sasovie obyčajno iměli dòlge vlåsy, itak znači to, iže obyčni Vendovie siljno sę od njih råzličali ostriženjem[30].

Najvyše slavny zapis ob kråtkyh vlåsah u Vendov jest bezsųmno opis skulptury Svętovita  u rugijskoj Arkony (pogansky hram byl sruinovany v 1168 godu). Saxo Grammatyk napisal, iže Svętovit iměl ogolonų brådų i ostrižene vlåsy, sòglåsno k obyčaju vsih Rugijov. Jedino poganski svęčenniki mogli iměti dòlge vlåsy i brådų[31].

Definitivnym dokazom k iz-podobrinomu ostriženju u Vendov jest něměčsky Sachsenspiegel (Saksonsko zrcalo) iz ranogo 13 stoletja – sbor pravil. Kniga imaje mnogo råznyh živopisov, medžu inymi takože Vendov.  Vendi iz onoj doby ne znali ješče dobro sasskogo  języka. Možemo tam uviděti grupy Vendov pri sųdě i vendskų svaťbų. Vsi Sasi imajųt dòlge vlåsy, a vsi Vendi – kråtko, iz-podobrino ostriženje.

Itak jest jasno vidima bezprěryvna postojannosť i potvrdžanje kråtkyh, iz-podobrinyh ostriženj u Vendov lětopiscami i odkrytjami  10-13 věka.

 


Sachsenspiegel: Znak ktory čini lěvo stojući Vend znači, že ne govori sasskym językom.

Vendsky obyčaj ostriženja jest tòž sųvisly s poljskom.

Bartholomeus Anglicus, napisal okolo 1235 goda, iže Slovjani «vsi råzumějųt jedin drugogo i v mnogyh stvårah pri języku i obyčaji sųt podobni, a råzličajųt sę obrędom...  V vęćšině vsi oni strižųt vlåsy kromě Rutencev i onyh směšanyh s Němcami i Latincami.»[32]  Pozdněje, tože napisal avtor Eulogium Historiarum v 1366 godě, pravdopodobno prěpisujųći od Anglika, ale kako ne-strigųćih sę prědstavil samo Rutencev[33]. Zajmlivo jest takože, že spomněl ob obrivanji glåvy u Frizov, protivstavjajųć jih obyčaj inym Germanam[34].

Medžuvrěmenno, v těčenji 13 věka i prědže, nahodimo takože velje mnoge iztočniky govorjųće ob iz-podobrinom ostriženji u Poljakov. 

Napr. Wincenty iz Kielcze, iz polovice 13 stoljetja, piše, že vsi Poljaki sųt mnogo nabožni, ibo nošęt tonzurų[35]. Lětopis Mierzwy vzpominaje (14 věk), iže knęz Leszek Czarny (+1288) nosil dòlge vlåsy daby iměl blågomilosť od Němcev. [36] Avstrijsky poet, Sigfreid Helbling iz konca 13 věka, izsmějivaje Poljakov, za to že strigųt vlåsy kråtko i vysoko nad ušami, čego ne ljubęt ni Avstrijci ni Madjari[37]. Patena iz gråda Płock (polovina 13 věka) takože izobražaje iz-podobrine osoby.

Råznicų medžu Němcami i Poljakami medžu inymi, možno legko uviděti vò tako rěčenom «Životě Svętoj Jadwigi (Kodeks lubiński)» iz 14 stoljetja, kde Poljaki sųt kråtko ostriženi i iz-podobrini, v odråzlikě od Němcev, koji imajųt vsi dòlge vlåsy i brådy. Kråtke vlåsy imajųt takože rysovanky iz dòsky iz Wiślice (płyta wiślicka), ale tęžko skazati točněje.


Śmierć Chodkiewicza pod Chocimiem, živopis.
Poljske šljahtići – lěvo, zaporožske Kozaki  - pravo

V Poljskě iz-podobrino ostriženje, imenovane czupryna, v odråzlikě od Vendov,  stalo sę znakom poljskyh šljahtićev. Ale toj obyčaj nebystro izčezal. Ješče  v 1422 godě zapisky iz sųda medžu Poljakami i teutonskymi monahami potvrdžajųt, iže iz-podobrino ostriženje bylo ješče obyčnym obyčajem šlahtićev[38]. Ale kolikosť ljudij s iz-podobrinymi glåvami umenšala sę. Obyčaj držala glåvno bědnějša šljahta, bogati šljahtiće  naslědovali iznozemske obyčaje – za to nemaje nikakyh iztočnikov napr. na grobiščah: bědna šljahta ne iměla dostatòčno groši.[39] Glåvna kriza prišla vò 15 věku: do Zapadnoj Evropy prišla moda na iz-podobrine ostriženje(bowl crop, á l'écuelle)  i jestvovala najvęće od 1410 do 1460. Hvala tomu poljski obyčaj ne byl uže tako osoblivy[40].

Uže na načętku 16-ogo stolětja ona izumirajųća tradicija vzrodila sę nanovo, medžu inymi věrojętno hvala iztočnym vlivam, napr. tatarskym[41]. Pojavili sę nove rody czupryny, napriměr czupryna czerkieska ili czupryna szwedzka, ale jednočasno Poljaki pamętali ob najstarějšim ostriženji, ktory zvali czupryna (staro)polska. Staropoljsko iz-podobrino ostriženje nosil napr. krålj Jan III Sobiesky. To načęlo izčezati vò 18 stoljetji[42].

Na Čehiji nemaje nikakyh iztočnikov govorjųćih ob kakyh-nebųď iz podobrinyh ostriženjah, jediny priklad, kaky davaje Niederle jest ob Moravanah, ktori strigli glåvy pod maďarskymi vlivami[43].

U Južnyh Slovjanov prědmet obritja glåvy kako rodnogo obyčaja ne jest mnogo jasny.  Tęžko skazati, kake ostriženje nosili prvobytno Južni Slovjani a kako bylo prějęto od tuzemskyh balkanskyh plemen. Bezsumno možno skazati, iže rod tradicijnogo iz-podobrinogo ostriženja znajemy dnes na Balkanah ne proizhodi od Slovjanov. Na južnoj Slovjanskoj byval, do 20 věka, rod ostriženja vò Bòlgariji imenovany medžu inymi чумбас, чембас, u Makedoncev tòž перче, a u Srbov, i Hrvatov perčin.[44] Bylo to obyčno ostriženje u mųžev i moglo råzlično izględati kako iz-podobrina glåva s dòlgymi vlåsami zapletenymi v pletenkų ili kako ukrajinsky oseledec[45]. Toj obyčaj byl prvobytno javno neslovjansky: kako dokaz k tomu jest fakt, iže kògda prvi historiki pišųt ob Slovjanah, ne govoręt ničto ob někakom perčině u njih, ale kògda u 6-go stolětja prišli Avarovie Evropejčiky mnogo sę udivili zaradi jihnogo obyčaja nošenja dòlgyh pletenk[46]. Uže protobulgari strigli glåvy, k tomu zapis jest v Imenniku bulgarskyh hanov.[47] V istorije i narodnom hųdožstvě jest mnogo dokazov k tomu, iže perčin ili čumbas byval na Balkaně mnogo dòlgo.


Sachsenspiegel: Sasovie, Jevrej i Vendovie u sųda.

Zajmlivo jest takože, že u Buglarov prvo striženje perčina bylo mnogo proslavjeno: obręd imenoval sę стрижба, настригване, постриг, наплитане ili podobno. Strižbų iměl hlåpec, jegože vlåsi ješče nikògdy ne byli strižene – on iměl tri ili sedm lět, zavisno od obyčaja.  Kmotr bril glåvų hlåpca, a ględali na to jego prijatelji i rodina. Po obrędu odbyval sę pir.[48] Strižba izględaje bliz jednako kako poljske, prěd-hristijanske postrzyżyny[49], makedonsko застриг (ili стриг, срижење, прво стрижење, земање коса на детето)[50], srbsko шишање (ili стрижење, стриг, стрижба), češske postřižiny i ukrajinske пострижини[51]. Onų podobnosť trěba by ješče točněje råziskati, ale zaradi råzměšćenja izględaje kako vseslovjansky stary obręd. Tęžko samo skazati byla li prvobytna strižba osnovjena jedino na odrězanji kųska vlåsov ili iz-podobrinji glåvy. 

Perčin u Srbiji izčezl u doby vodža Karađorđe(19 st.), ktory go vzbrånil nositi.[52]

Tęžko točno skazati kaka situacija byla u rutenskyh narodov.

Na Ukrajině oseledec i ostriženje під макитру ljudi na selah nosili ješče nedavno.  Oseledec Ukrajinci mogli prějęti napr. od Bulgarov a ostriženje „pid makitru” od Zapadnyh Slovjanov, ale prědmet ne jest jasny.

V Rossiji takože byvalo ostriženje  в кружало  ili под горшок, ale historija jego proizhodženja jest mnogo nejasna. Kromě togo Rossija iměla velike vlivy od Republiki Obu Narodu vò 17 i 18 věkě, medžu inymi něktore ljudi načęli sę strigti kako inozemci.[53]

Bělarusski (i litòvski) šljahtići iměli iz-podobrino ostriženje hvala vlivam od Poljakov. Srěd ukrajinskyh, bělarusskyh i rosijskyh naučnikov jest råzširjeno pověrje, iže ostriženje pid makitru/v kružok  prišlo do Rutenije vò 15-16 věku, ale tęžko najdti k tomu kake-nebųď věrodostojne iztočniky, zaradi velikogo neporędka pri citovanji.[54] D. K. Zelenin davaje råzne zajmlive vědomosti, ale najstarše sųt iz XIX věka.[55]  Kromě togo jest problem čto točno znači v kružok. Dòlgosť mogla byti råzlična a glåva ne vsegda iz-podobrina. Moje råziskyvanja v internetě råzuměnja nazvy «v krųžok» objavili iže izględ takogo ostriženja mogl pravdopodobno byti siljno råzny. Zelenin daže čini råznicų medžu ostriženjem „v kružok” (do poloviny uha) a ostriženjem ukrajinskym proizhodžųćim od oseledca (glåva obrina vyžeje).[56]  Daže ako by někto našel někake jedno ili dva vzpomněnja, trěba takože pamętati, iže prvobytno Rus iměla normanske vlivy, a Normani takože iz-podbrivali glåvy, hoti nemnogo inače i ne obyčajno.[57] U Normanov ono ostriženje izčezlo uže v 13 věku.[58] Ne našel jesm nikakyh iztočnikov potrvdžajųćih iz-podobrivanje u Rutencev, a uže citovany tu Bartholomeus Anglicus jednoznačno mu protivrěči. Za to sklanjajų sę k tvrdženju, iže na Rutenije jest to pravdopodobno tradicija mlådša něželi na Zapadnoj i Južnoj Slovjanskoj.

zaklučenje

Možemo skazati, že obyčaj iz-podobrinogo ostriženja možemo uznati za bliz vseslovjansky i medžuslovjansky. On jest stary mnogo stolětj, imajųći tradiciju vyše 800 lět, a u Bulgarov dòlžeje. Iz-podobrino ostriženje jestvovalo bliz na vsej Slovjanskoj zemje: u Poljski, Bulgarije, Makedonije, Srbije i sųsědnyh držav, Ukrajině, Bělorusi, Hrvatije i u Vendov, čęstično u Rossije. Jedine kraje, kde iz-podobrino ostriženje ne bylo dostatočno potvrdženo sųt Slovenija, Čehija i Slovakija. Imaju nadějų, iže svědomosť jestvovanja togo obćego, starogo obyčaja u slovjanskyh narodov bųde mogl podkrěpiti čuvstvo spoljnoj, medžuslovjanskoj kultury i blizkosti narodov slovjanskoj čęsti Evropy.

 

Slavic shaven hairstyles during the history

There are deliberations and sources about the question of area and existence of various types of shaven haircuts in different slavic lands and nations, with purpose of finding common interslavic features existing in slavic traditional hairstyles. Using sources form various historic periods the author finds some shaven haircuts in south, west and east slavic nations.

keywords: hairstyle; Slavs; history; shaving head; hair; common features

Prva slovjanska proklamacija k slovjanskym govornikam i drugym ljudjam

Rafael Novokmet

Slavic Union International, Headquarters Helsinki, slavialand@yahoo.com

Članok govori o ideji modernyh medžunarodnyh slovjanskyh aktivnostjah po vzoru podobnyh medžunarodnyh organizacij iz oblasti neslovjanskyh jezykov.

ključne slova: Slovjanska unija; medžunarodne aktivnosti

 

SLAVIC UNION was registered in Helsinki, at December 17, 2004 as the association («Slavic Union ry.»), and this is our first proclamation.

The vision was to become a more global Slavonic language organization in the future, something like the already existing large cultural language organizations, such as:

·      CPLP - Community of Portuguese Language Countries, (Comunidade dos Países de Língua Portuguesa).

·      OIF - An organization of politics and governments of French-speakers, (Organisation internationale de la Francophonie).

·      OEI - Organization of Ibero-American States. (Ibero-American summit).

·      HISPANIDAD – Hispanicity is the community formed by the people and countries that share a common Hispanic heritage and cultural pattern.

·      LATIN UNION - an international organization of nations that use Romance languages

·      IFUSCO - International Finno-Ugric Students’ Conference

·      D - A – CH – list of territorial entities where German is an official language

·      English – speaking world.  Anglosphere.  Commonwealth.

And so on …

 

It is interesting that many countries and also some Slavic speaking countries are members, associate members, observers or they take part as ”special guests” of the Francophonic OIF.  The same way many Francophonic or any kind of countries could have the same right as members, associate members, observers, or they could be «special guests» in our SLAVIC UNION, why not ?

Franchophonic countries use the term «FRANKOPHONIA»,  the English speaking world uses the term ”ANGLOSPHERE”,  and at the same time the Slavic speaking countries don't have some kind of term «SLAVOPHONIA» or «SLAVONICSPHERE». It means that we could create this kind of a term in the future.

The international Slavic Union should bring to mind those already existing language organizations, not any national, political or radical movement.

We call our initiative SLAVIC CULTURAL INITIATIVE which could be created as a cultural bridge, to promote awareness of Slavic languages, culture, history and traditions. At the same time it is a way for Slavic people of all origins to come to know ourselves and each other better.

Because of the fact that Slavic speaking people and Slavic descendants live around the world and many of them don’t have a common knowledge about other Slavic languages, we decide that the main language of communication in the Slavic Union should be English language, as the most spoken language in the world today, but the idea of one unique and overall Slavic language, «Lingua Slavonica», «Lingua Slavica», or «Interslavic», interslavic language has existed for a long time, and now it is actual.

In the future, our Slavic Union hopes to organize cultural activities of all kinds, including sporting events featuring even Slavic national teams.

No one can deny that we play great football, hockey, basketball, handball, and other sports. Ultimately, this could lead to organizing our own SLAVIC SPORT GAMES, or we could call them just «SLAVIADA». Something like already existing Francophonic «CONFEJES».

We propose a world-wide MISS SLAVIA competition or MISS «SLAVIALAND COMPETITION». No one can deny Slavic women are among the most beautiful ones.

We will organize a «SONG OF SLAVIA» competition or «SLAVIALAND VISION SONG CONTEST», like we have today with the Eurovision song contest. Many other interesting events are possible as well. Our happenings would be parallel with the already existing happenings.

We could have an international Slavic language television network. Like the Francophone TV5 Monde, for example.

There is possibility of creating a business forums, such as the Francophone Business Forum - FORUM FRANCOPHONE DES AFFAIRES.

We will also propose educational programs in primary schools for teaching Slavic languages and culture, as a new scholar subject - overall slavic culture, «SLAVIC CULTURE», providing different teaching materials and organizing fun learning activities such as games and quizzes about Slavonic literature, geography, history and society. No one can deny that our cultural heritage is great.

In every cultural movement  there can be a little bit of positive euphoria, why not. Because of that all this area where the slavic languages are distributed can have a just one unique name. We find that the word SLAVIA could be the most adequate. (Slavia is a very old word or name, but even till today nobody can say what the word Slavia exactly means – there is no explanation, but this word&name has a long tradition in the Slavic speaking areas.)

So, SLAVIA it is, but because our main language is English we try to translate the word Slavia into English, and Slavia becomes SLAVIALAND in the spirit of the English speaking world in which we live today. (From this we make a slogan  «Slavialand  – There is a land in the heart of the Planet» or »Slavialand – the Land of Love, Peace & Freedom”, because our official motto is  – Love, Peace & Freedom).

 


Slavialand

Slavialand should become our common name for the distribution of the Slavic languages around the world and bring us together, respecting the democratic value of today, respecting each other and respecting all other language groups around the world, big and small. There are great possibilities. Let' s make them happen!

If we talk about all European territory then the Slavic languages are largely distributed at least in 20 European countries. So, the 13 Slavic states Belarus, Bosnia and Herzegovina, Bulgaria, Croatia, Czechia, Macedonia, Montenegro, Poland, Russia, Serbia, Slovakia, Slovenia and Ukraine plus Armenia, Azerbaijan, Estonia, Germany, Georgia, Latvia, Lithuania and Moldova.

The Slavic speakers are the most numerous ethnic and linguistic body of peoples in Europe today.

Around Europe and inside the thirteen Slavic States there are also a lot of different ethnic Slavic groups and nationalities, such as Rusyns, Lemko, Boyko, Hucul, Kashubians, Lusatian Sorbs, Pomaks, Burgenland Croats etc.

Aside from the official Slavic languages, there are many regional Slavic dialects spoken throughout Europe, which are less well-known and less studied.

If we talk about the distribution of the Slavic languages around the world, then we can say that the Slavic languages are distributed in different ways in 27 countries at least. So, the 20 states in Europe then countries around the world like Kazakhstan, Turkmenistan, Uzbekistan, Tajikistan, Kyrgyzstan, Mongolia and Israel.

In this group we could in some way include even Afghanistan or Syria, and also the countries in the New World with a large number of Slavic descendants like USA, Canada, Australia, and New Zealand. But for the beginning, we have at least 27 countries. 

 

There are yet different Slavic speakers and Slavic descendants around the world and we could call that WORLD SLAVIC DIASPORA.

 

On the map at the previous page we try to share that large distribution of the Slavic languages in 27 world countries.

Total area of the Slavic speaking countries is 24 677 966 km² which is actually 1/6 of the total land area of the Earth.

The Slavic speaking population of the 27 countries is 385 million people which is actually 5% of the total population on the Earth.

The positive euphoria and good wishes is one thing and reality another. Because of that we believe that our SLAVIC UNION can be successful only if is supported by the governments of the Slavic speaking countries, in the same way as the already existing CPLP, OIF, OEI, LATIN UNION, IFUSCO etc.

For an example:

Financing of OEI - Organization of Ibero-American States, Organización de Estados Iberoamericanos . (Ibero-American summit). Operations and programs is derived from obligatory quotas and voluntary contributions from the governments of member nations and private cultural and educational institutions and foundations. The honorary president of the organization is the King Felipe VI. of Spain.

That also means that the initiative for the »real and implementable SLAVIC CULTURAL INITIATIVE” should come from some of the governments of the countries where the Slavic languages are distributed or some of the presidents of those 27 countries.

We believe that a meeting of the 27 presidents of those countries is possible in the future. They should meet and really establish some kind of joint Slavic world language Union leading our idea.

That meeting should not have any special preparations before. Some of the residents can just call others for the meeting.  Approximately 13 or 27 or no matter how much will come, the thing is that at least one of them should start this program.

The governments and the presidents are, of course, being changed with time, but the idea of the Slavic Union should always be actual and help with a better understanding in any kind of situation in those countries in the future. This also means that any kind of conflicts between those countries now or hereafter should not destroy this idea. For this idea is always good and at just the right time.

 

for more information look here : http://slavialand.org/firstslavicproclamation.htm

 

 

First Slavic Proclamation to the Slavic speakers and other people

The article discusses the idea of modern international Slavic activities based on patterns of similar international organizations in the area of non-Slavic languages.

keywords: Slavic Union; International activities

Slovjanska kulturna diplomacija,
SWOT analiza, strategija, i taktika do budučnosti
,
aktivnost Slovjanskoj unije v Čehiji

1Vojtěch Merunka, 2Jan van Steenbergen

1glavny redaktor i prědsědnik družstva Slovjanska unija v Čehiji, vmerunka@gmail.com
2glavny redaktor i městoprědsědnik Language Creation Society, ijzeren@gmail.com

Članok govori o teoriji i praksi Slovjanskoj kulturnoj diplomacije u družstva Slovjanska Unija v Čehiji. Prva čast teksta govori o potrěbnosti kulturnoj diplomacije. Vrota čast jest SWOT analiza i formulacija strategije s pomočju modela AIDAS kako metody upravjenja kulturnyh projektov. Tretja čast govori o programu družstva Slovjanska unija v Čehiji.

ključne slova: Slovjanska kulturna diplomacija; SWOT analiza; AIDAS model; Slovjanska unija v Čehiji; konferencija o medžuslovjanskom jezyku; medžunarodny festival dni slovjanskoj kultury

motivacija

Slovjanske narody trěbujut iměti strategične instrumenty, ktorymi by mogli sobě pozitivno ovplyvati medžunarodnu situaciju. Trěba jest držati kontakty na črězgraničnyh ljudij, ktori by znali slovjansku kulturu, da by oni kako sovezniki Slovjanov za naš profit pomagali poddrživati naše legitimne interesy v globalizovanom světu.

Procesy globalizacije i liberalizacije ne imajut dostatočny respekt do identičnosti i kulturno-historičnoj integrity naših slovjanskyh narodov i držav. Takože, globalizacija i liberalizacija automatično ne znači lučšu kvalitu života i lučšu uravenj demokracije. Europa i ves svět se može bystro destabilizovati i prěměniti. Zato jest nam trěba dělati strategiju razvoja i držanja kontaktov na obrazovanyh ljudij iz neslovjanskyh narodov, ktori by byli našimi simpatizantami znajučimi naše jezyky, kulturu, historiju i različne specifične črty, da by oni byli sposobni pomagati našim narodam kako naši partneri.

Naša aktualna situacija jest gorša od situacije v 19-om i na početku 20-ogo stolětja, kogda voznikali samostojne slovjanske državy (napr. Poljska, Čehoslovakija, Jugoslavija, Bulgarija, ...). V tutyh staryh vrěmenah bylo normalno, že na Zapadu (Pariž, London, New York, ...) slovjanske kulturne i naučne elity iměli bogate kontakty s elitami iz politiky. Hvala tutym kontaktam jesmo dobyli svobodu i demokraciju od staryh monarhij.

Dnes na opytu nedavnogo razpada Jugoslavije i aktualnoj tragedije v Ukrajině možemo viděti, že v globalnom ranku našu politiku i ekonomiju razrěšajut ljudi, ktori ne imajut dobre znanja o slovjanskoj kulturě i politikě i historiji, i zato mogut jih razsudženja byti protiv našim interesam. Navyše, slovjanske narody razděljaje politična granica medžu Zapadom i Russkoju Federacijeju, kde trěba uvažati, že Slovjani žijut na oboh stranicah tutoj granice. Tuta granica razděljaje europsku civilizaciju uže od vrěmen rimskogo imperatora Diokleciana. My ne imajemo scenarij našego postupanja ni na slučaj vojny (može byti s islamom, Činoju, Russkoju Federacijeju, Zapadom ...) ni na slučaj razpada EU. Na vse tute grozby jest trěba se podgotoviti. My ne jesmo protivniki neslovjanskyh narodov, no oni nas malo znajut, i sut iz nas vozstrašeni.

Dolgovrěmenno planovanje ekonomije i politiky slovjanskyh držav formulujut črězgranični ljudi, ktori sut raznodušni k našim specifičnym interesam. Može byti, že budučnost bude tvoriti medžunarodnu politiku, ktora iznova bude protiv našim narodnym interesam, kako to uže bylo v prošlom vrěmeni. Bude li taky problem, kto na Zapadu znaje i hoče ohranjati naše interesy? Po tutoj pričině jest nam mnogo trěba držati dobre kulturno-diplomatične kontakty s našimi strategičnymi soveznikami, ktori by v vrěmeni krizy hotěli i znali nam pomagati i nas ohranjati.

Do planovanja slovjanskoj kulturnoj diplomacije jest trěba takože pametati mnogo važnu medžuslovjansku orientaciju. Ako li političarji jednoj slovjanskoj državy rezignujut na kulturnu diplomaciju, pytajemo se, kde v drugyh slovjanskyh državah ju aplikujut. Budemo li v naših interesah zajedno, potom može diplomatična pomoč prihoditi od jednoj slovjanskoj državy i jejinyh kulturnyh soveznikov do drugoj slovjanskoj državy, ktora imaje problemy. No tuto ideju medžupomoči narušaje medialno popularna rusofobija i od njej iduči antislovjanizm političnyh prědstaviteljev něktoryh slovjanskyh narodov i takože propaganda velikorusskogo ekspanzionizma, ktory ne hoče viděti različnost medžu slovjanskym i specifično russkym, i mysli, že vsi nerusski Slovjani sut obvezani služiti russkym državnym interesam.

začto jest dnes taka nedobra situacija?

Eksterny faktor: Slovjanske narody poslě II. světovoj vojny sut vsi byli v lagru socializma, ktory byl političnym protivnikom neslovjanskogo Zapada. Tuto razbudilo stare antagonizmy i šovinizmy medžu Slovjanami i ne-Slovjanami. V prošlom vrěmeni prěd komunizmom byli bulgarsky, češsky, poljsky, russky ... jezyky integralnoju čestju jedinogo europskogo kulturnogo prostora od Atlantika do Urala. No dnes od propagandy hladnoj vojny sut vse slovjanske jezyky simbolom eksotiky i davajut konotacije primitivizma, barbarizma i nekulturnosti. Dnes sut napriměr azijske jezyky v amerikanskyh filmah na lučšej poziciji od slovjanskyh, ktore sut toliko atributami negativnyh lic.

Interny faktor: Kulturna diplomacija stoji na znanju narodnyh jezykov i na jihnom koriščenji v najširšem smyslu. Sami sobě dělajemo problemy, že se ne starajemo o našu budučnost. Naše univerzitety ne imajut interes držati kontakty s svojimi byvšimi studentami iz čudžih krajin. Ne davajemo lučše uslovja studentam iz Zapada, Azije i drugyh krajin světa, da by u nas studovali v naših slovjanskyh jezykah. Napriměr prěd 1990 v byvšej Bulgariji, Čehoslovakiji, Jugoslaviji ... byli bezplatne kurzy narodnogo jezyka, kde studenti iz mnogyh krajin světa se učili narodny jezyk jedno lěto prěd univerzitetom. Dnes naše univerzitety učet črězgraničnyh studentov toliko v anglijskom jezyku, i nikto ne imaje interes bezplatno vozpityvati znanje narodnogo jezyka.

Na soravnjenje: Britanija, Francija, Němcija, Italija, ... poddrživajut znanje svojih jezykov. Organizujut specialne školy i sostrěčenja. Oni razumějut, že tuta investicija jim davaje veliky kulturno-političny profit.

Efektivna kulturna diplomacija trěbuje znanje narodnyh jezykov. Ale my ne držimo strategiju poddržanja i širjenja svojih narodnyh jezykov, obače naše oficialne državne organy takože znajut medžunarodne mobility studentov i učiteljev (AIESEC, ERASMUS, ...), no tuto jest v velikoj bolšině toliko na anglijskom jezyku i po tutoj pričině bez glubšego znanja našej kultury i historije. Potom nas črězgranični studenti i medžunarodni učitelji malo znajut, obače u nas doma prěživajut.

Ale v protivnom směru tuta sistema medžunarodnoj mobility studentov i učiteljev dobro rabotaje: Naši studenti i učitelji koriščeči iste medžunarodne programy na svojih putovanjah do čudžih krajin se u njih učet v jihnyh jezykah: anglijskom, francuzskom, němečskom ...

teorija kulturnoj diplomacije

Smyslom kulturnoj diplomacije jest davati možnost ljudjam iz čudžih krajin poznati naš narod. Tuto jest možno s pomočju poddrživanja kulturnyh akcij, obměny znajemyh ljudij (naučnikov, muzikantov, teatralnyh i filmovyh akterov, vsih drugyh artistov ...), univerzitetnogo sotrudženja, učenja jezykov i črězgraničnogo televizijnogo ili radiovogo širjenja. Cěljem sut netoliko diplomati iz partnerskoj krajiny, no vsa občina partnerskoj krajiny i osoblivo jejina elita, ktore imajut potencial formovanja občego mněnja. Hvala modernym medijam (internet, televizija) i globalizaciji dnes raste značenje kulturnoj diplomacije kako instrumenta do politiky i ekonomije. Jest to kompleksna sebeprezentacija našej krajiny s pomočju metody širokogo informovanja ljudij iz drugoj krajiny za efektom formovanja publičnogo mněnja toj drugoj krajiny k našej krajině.

inspiracija iz Europskoj Unije (Europskogo Soveza)

«Kultura dnes ne jest toliko literatura ili theatr. Ona jest takože važnym instrumentom diplomacije. Kulturna diplomacija jest koristima do propagacije demokracije i svobody do světa.» govori holandijska eurodeputatica Marietje Schaake, ktora napisala Parlamentarny raport EU o europskoj kulturnoj diplomaciji. (http://goo.gl/yjdKSOe)

Forum slovjanskyh kultur, Ljubljana

Forum slovjanskyh kultur (FSK, http://www.fsk.si) jest nedržavna i neprofitna medžunarodna organizacija osnovana lěta 2004. Smyslom FSK jest vozživiti kreativnost Slovjanov i razvivati medžuslovjansky dialog v uslovjah modernogo globalnogo světa. FSK poddrživaje slovjanske studija i stipendijne programy. FSK hoče podporovati slovjansku sorabotu i odkryty razvoj slovjanskoj kultury v uslovjah prěměnlivogo globalnogo společenstva.

Projekt EU - MICReLa[59], Groningen

V Europě govorimo mnogymi jezykami. Različnost naših jezykov jest velika europska cěnnost, no jezyčna različnost može dělati problemy. Po tutoj pričině publikovala vysokouravnjova grupa na mnogojezyčnost (HLGM - High Level Group on Multilingualism) prěgled svojih tematov naučnogo raziskanja, da by byla ulěpšena komunikacija v Europě pri sohranjenju mnogojezyčnogo bogatstva. Izprva grupa HLGM govori o nedostatku znanja o vzajemnoj razumlivosti blizkyh jezykov do komunikacije osnovanoj na receptivnoj mnogojezyčnosti. To znači razuměnje jezyku, ktory govornik ne znaje, no jest blizky jegovomu rodnomu jezyku, že govorniki mogut na sebe govoriti v svojih jezykah. Grupa HLGM takože govori o potrěbě novogo ocěnjenja anglijskogo jezyka kako univerzalnogo jezyka govornikov imajučih različne narodne jezyky i potrěbě raziskanja medžunarodnoj komunikacije v ramkah germanskoj, slovjanskoj i romanskoj jezyčnyh grup, može li napriměr komunikacija Slovjanov iz različnyh narodov v jih slovjanskyh jezykah byti alternativa jihnoj komunikacije v anglijskom jezyku.

Naša kolegica Jelena Golubović napisala v ramkah tutogo projekta svoj naučny projekt vzajemnogo razuměnja medžu slovjanskymi jezykami kako svoju disertaciju na Državnom Universitetu v Groningen v Holandiji.

Programy Europskoj Komisije
Commenius - Grundtvig i Erasmus+

EU davaje granty na kurzy vseživotnogo obrazovanja i mobilitu ljudij. Iz budžeta EU jest transport, prěživanje i poplatok za učenje. Može se organizovati napriměr lětna škola ili konferencija. Tute projekty poddrživajut ideju, že obrazovanje trěba byti dostupnym vsim ljudjam po ves život. Take obrazovanje ne jest toliko znanje, no takože gradžanska otgovornost i kulturne razvoje. Vse krajiny EU imajut svoje Narodne koordinačne agentury za Europske programy obrazovanja. Iz grantov možno platiti putovanje, prěživanje, vizu, podgotovjenje kurza i platu za učenje učestnika.

http://ec.europa.eu/education/trainingdatabase/

Tute europske programy nesut imena holandijskogo naučnika i augustini-anskogo monaha Desiderija Erasmusa Rotterdamskogo (1466-1536), ktory byl jednym iz osnovateljev europskogo renesansa i humanizma, i češskogo naučnika, poslědnogo episkopa crkve Jednoty Bratskoj i osnovatelja modernoj pedagogiky Jana Amosa Komenskogo (1592-1670), i danskogo luteranskogo pastora, politika i teoretika pedagogiky Nikolaja Frederika Severina Grundtviga (1783-1872). Oni tri sut osnovateljami europskoj tradicije vseživotnogo učenja netoliko v mladom ale i v vozrastlom věku člověka. Jihna ideja byla davati vsim ljudjam ves život dostupnu možnost obrazovanja, ktoro sodržaje ne toliko znanje no takože gradžansku odgovornost i kulturny razvoj.

SWOT Analiza

 

S-W-O-T

i   n   t   e   r   n   a       a   n   a   l   y   z   a

prědnosti
(S-strenghts)

slabosti
(W - weaknesses)

e

ks

t

e

r

n

a

 

a

n

a

l

y

z

a

udobnomožnosti
(O-opportunities)

 

S-O strategija

 

Razvoj prědnostij
za nove udobnomožnosti.

 

 

W-O strategija

 

Odstranjenje slabostij
za nove udobnomožnosti.

 

grozby
(T-threats)

 

S-T strategija

 

Razvoj prědnostij
za razrěšenje grozeb.


 

W-T strategija

 

Odstranjenje slabostij
za razrěšenje grozeb.

 

četyri možnosti strategije

možnosti multikulturnogo občežitja

Kanadsky psiholog i sociolog John W. Berry, autor teorije akulturacije, popisyvaje različne možnosti razvoja odnošenj medžu ljudjami različnyh narodov v multikulturnyh uslovjah[60].


medžunarodne odnošenja v multikulturnyh uslovjah [Berry, 2013]

 

Berry popisyvaje dva faktory do prognozy razvoja občežitja ljudij različnyh narodov:

·      horizontalna dimenzija - Volja ili nevolja držati svoje kulturne naslědstvo i identičnost.

·      vertikalna dimenzija - Volja ili nevolja razvivati medžukulturne odnošenja.

Tutoj model tvori dvě dimenzije, ktore davajut četyri kombinacije rezultata. Do modela ješče trěba pridati velikost etničskyh občin. Na lěvom diagramu jest popisanje situacije maloj občiny medžu drugymi narodami, na pravom (desnom) diagramu jest popisanje situacije velikoj občiny medžu drugymi narodami. Slovjanska kulturna diplomacija imaje ješče dvě specifične uravnje:

1.    Slovjanske narody vzajemno medžu soboju. Napriměr tu jest znajema neravna situacija medžu vozhodnymi Slovjanami, ktora dělaje kulturnu marginalizaciju i asimilaciju Ukrajincev i Bělorusov do russkojezyčnogo etnika.

2.    Slovjanske narody kako jedin blok v odnošenju k neslovjanskym narodam vsej Zemje. Globalna občina imaje zlu izkušenost iz muslimskogo světa, kde kombinacija vysokoj motivacije muslimov držati svoju kulturnu identičnost s jihnoju vysokoju nevolju razvivati medžukulturne odnošenja dělaje važne problemy separacije i segregacije muslimov iduče do terorizma i razbojnyh konfliktov.

interna analiza - slovjanske prědnosti

1.     Blizkost kultur i blizkost naših jezykov, kulturna i jezyčna sebeinterpretacija.

2.     Bogata narodna kultura Slovjanov, napr. folklorne kluby i asociacije.

3.     Dobre znanje tradičnyh remesel, možnost jih sojedinjenja s projektami vseživotnogo obrazovanja (napr. projekty iz portala http://ipraksetv.cz).

4.     Možno nastaviti naš opyt iz vrěmene prěd 1990, kontakty dodnes imajemo. (napr. Kuba, Vietnam, Orient, ...)

5.     Imajemo historično dokazane projekty slovjanskoj medžupomoči. Napriměr russka pomoč do osvobodženja Srbije i Bulgarije od Osmanov ili češska pomoč do tvorjenja bulgarskoj i jugoslavskoj industrialnoj bazy.

6.     Imajemo v světu znajemyh naučnikov, inovatorov, lica iz kultury, industrije, sporta (napr. Kopernik, Tesla, Mendelejev, Ciolkovskij, Sikorski, Ressel, Baťa, ...) Ne toliko v historiji, no něktori žijut v dnešnom vrěmeni, něktori žijut v čudžih krajinah.

7.     V naših krajinah sut mnoge občiny i organizacije, jihže program jest slovjanska ideja. Kulturna diplomacija može byti našim zajednym strategičnym interesom.

8.     Imajemo občiny i organizacije slovjanskyh rodžakov medžu emigrantami. Oni sut v vsem světu, najmě v Kanadě i USA. Jihny opyt i kontakty sut idealna možnost realizacije slovjanskoj kulturnoj diplomacije.

9.     Imajemo pomočny slovjansky medžujezyk, ktory nam može zaměniti absurdnost koriščenja anglijskogo jezyka od mladyh ljudij do medžu-slovjanskoj besědy.

10. Čto ješče?


 

interna analiza - slovjanske slabosti

1.     Jest li realny interes i sposobnost do sorabotanja Slovjanov v kulturnoj diplomaciji? Kako gluboke sut kulturne raznice medžu Slovjanami?

2.     Imajemo bogaty folklor i staru narodnu kulturu, ale čto novogo možemo davati do světa?

3.     Slabe odnosy v oblasti medžuslovjanskoj nauky i techniky. Lučše i bolše sorabotajemo s neslovjanskymi narodami od soraboty medžu našimi narodami. Najmě naša mlada generacija.

4.     Slabe odnosy v oblasti medžuslovjanskogo hudožstva. Toliko prezentujemo medžu soboju jedin drugogo, no realne medžuslovjanske projekty ne imajemo. Najmě naše mlade ljudi.

5.     Razpad multinarodnyh slovjanskyh držav na male jednonarodne državy (Jugoslavija, Čehoslovakija, Sovětsky Sovez).

6.     Ne pomagajemo Lužičskym Srbam protiv jihnoj asimilaciji do němečskogo etnika.

7.     Šovinizm i historične reminiscencije slovjanskyh narodov. Slovjanske državy imajut različne interpretacije našej historije, bo imajut različne aktualne ideologije i protivne politične interesy, manipulacija s faktami.

8.     Zly historičny opyt s koriščenjem krizy slovjanskogo sosěda za sebe. Napriměr poljska okupacija graničnogo ozemja Češskoslovačskoj republiky v 1938, osnovanje Slovačskogo štata v 1939, hrvatsko-srbske odnošenja, i dnes takože ukrajinsko-russke odnošenja.

9.     Poddržanje slovjanskoj kultury i nauky ne može byti toliko širjenje russkogo jezyka i russkoj kultury bez drugyh slovjanskyh narodov, no pravda jest, že bez velikogo russkogo potenciala ne možemo dobro dělati slovjansku kulturnu diplomaciju.

10. Kulturna nekomunikacija medžu slovjanskym latinskokulturnym zapadom i grečskokulturnym vozhodom znajema kako problemy Cirilica/Latinica i religije. Ne byli jesmo sposobni se dogovoriti na slovjanskoj transkripciji medžu našimi dvěma abecedami. Zaměsto dogovora se koristi Slovjanam neprirodno prěpisanje medžu Ciriliceju i Latiniceju iz anglijskogo jezyka.

11. Ljudi i najmě naša mlada generacija ne imajut znanje libokakogo drugogo slovjanskogo jezyka od svojego rodnogo. Obače jest znajemo, že kto znaje dva ili vyše slovjanskyh jezykov, toj može lučše pasivno razuměti vsim slovjanskym jezykam. V tutom naša mlada generacija popuščaje znanje slovjanskoj identičnosti. Potom mladi ljudi iz sosědnyh slovjanskyh krajin lučše besědujut v anglijskom jezyku, bo blizkomu jezyku svojego sosěda ne hočut ili ne možut razuměti.

12. Čto ješče?

eksterna analiza - udobnomožnosti od neslovjanskogo světa do nas

1.    Okoljna občina nas interpretuje kako jedinstvo.

2.    V Europskoj Uniji jesmo grupa sobě blizkyh narodov imajuča 70 mil. ljudij i v Russkoj Federaciji 90 mil. ljudij. K tomu ješče Ukrajina, Bělorus, Srbija, Makedonija, Črna Gora i vsi ljudi na Zemje, ktori znajut govoriti v libokakom slovjanskom jezyku, čto vkupě čitaje približno 300 mil. ljudij.

3.    Slovjanske krajiny imajut znajemu poziciju v Sovětu Europy i Organizacije za Bezopasnost i Sotrudženje v Europě, UNESCO i drugyh.

4.    Slovjanske krajiny sut členami Vyšegradskoj grupy V4. (V4 jest politična organizacija za sorabotanje Poljsky, Čehije, Slovakije i Madžarske s part-nerstvom Slovenije)

5.    Otvorjeny i svobodny Internet. Publikačne možnosti na Internetu.

6.    Možemo stvoriti kulturnu sorabotu s Grěkami s pomočju južnyh Slovjanov.

7.    Blizko bude jubileum 100 lět od konca prvoj světovoj vojny (1914-1918), kogda sut voznikli moderne slovjanske demokratični državy iz razpada staryh monarhij. Tuto jubileum bude prazdnovano vsimi državami.

8.    Historične sobytja, kogda Slovjani sut obranili i spasili Europsku civilizaciju od izničenja. Napriměr poljsko (bitva u Vieny 11. Septembra 1683) i rosijsko (russko-turečske vojny v 18-em stolětju) osvobodženje Europy od islamskoj invazije.

9.    Čto ješče?

eksterna analiza - grozby od neslovjanskogo světa do nas

1.    Slovjanska kulturna ideja ne jest popularna, najmě u mladyh ljudij. Svět nas interpretuje kako nedemokratične i primitivne narody iz pričiny hladnovojnovoj propagandy, kogda jesmo vsi byli v lagru socializma pod dominacijeju SSSR. Zle nazrěnja na našu kulturu i slovjanske aktivity (zagovor: Slovjan = komunist ⟷ Neslovjan = demokrat).

2.    Problematične politične odnošenja medžu Zapadom i Russkoju Federacijeju.

3.    Svět ne znaje razlišati medžu slovjanskoju i specifično russkoju kulturoju.

4.    Obvinjenja iz nacionalizma i šovinizma v vseslovjanskyh aktivitah.

5.    Svět nas malo znaje. Najmě ne znaje naše jezyky. Po tutoj pričině se mysli, že my jesmo primitivni. Svět ne znaje naše jezyky i ne interesuje se do njih.

6.    Mnogo stolětj budovane osoblive vezy s europskymi krajinami byli prěměnjene v novoj realitě EU. Napr. tradičny slovjansky soveznik Francija i tradičny slovjansky neprijatelj Němcija ne sut dnes sobě neprijateljami, ale oni zajedno kooperujut s novym mněnijem o slovjanskoj ideji.

7.    Čto ješče?

diskusija

Slovjansky svět trěbuje novy strategičny plan, ktory by jasno popisal novu strategičnu metu naših narodov.

V 19-om stolětji strategična meta bylo bojevanje za narodnu samostojnost, bo togda jedina svobodna slovjanska država byla Rosija. Tuta meta byla uspěšno izpolnjena blagodareči slovjanskoj kulturnoj i političnoj emancipaciji. Koncem 19-ogo i na početku 20-ogo stolětja vozniklo mnogo novyh slovjanskyh držav. Mnogonarodne državy se poslě razpada SSSR, Jugoslavije i Čehoslovakije v 1990-yh lětah prěměnili na samostojne jedinonarodne državy. Toliko Lužičski Srbi dnes ne imajut svoju narodnu državu. 

Dnes Slovjani trěbujut novu strategičnu metu, ktora by byla orientovana do budučnosti i ktora by reflektovala nove udobnomožnosti i nove grozby.

nova strategija do budučnosti

Jedina možna nevojnova strategija modernyh slovjanskyh narodov držeča naše kulturne naslědstvo i identičnost jest sorabota s drugymi civilizovanymi narodami.

Dělati někaku slovjansku alternativu (praktično to znači opoziciju) protiv globalnoj civilizaciji by Slovjanov stavilo do vojnovogo konflikta s globalnoju civilizaciju i do naslědnoj separacije i segregacije, ktora by byla mnogo blizka pesimističnoj prognozě muslimskoj budučnosti. My ne možemo sebe obstupiti sentimentom po idealizovanoj prošlosti někakogo «zlatogo věka» i staviti se do opozicije protiv «fašističnomu i bezbožnomu» modernomu světu.

Taka opozicija praktično by byla usiljem na povratno putovanje do fiktivnoj prošlosti, ktora by značila konec slovjanskogo vklada do razvoja modernogo světa i odkryla by Pandorinu krabku s konspiračnymi teorijami o globalnom zagovoru protiv Slovjanam.

kakoju taktikoju?

Taktika jest praktičny pristup do realizacije strategičnoj mety, ktora jest tvorjena množinoju različnyh praktičnyh podrobno kontrolovanyh projektov.

AIDA[61] sut v kratkosti četyri anglijske slova: attentioninterestdesireaction. Jest to model popisyvajuči proces raboty marketingovoj reklamy ili propagacije i jest to dobro koristimy priručnik na planirovanje i kontrolirovanje společenskyh projektov. Model AIDA (razširjena jego varianta jest AIDAS) tvori naslědstvo postupnyh krokov, ktoryh jest trěba do uspěha projekta. Vsaky postupny krok jest kritično važny i jego neuspěh jest neuspěhom vsego projekta.

 

model AIDAS

 

1.    uvažanje (A - attention) Smyslom tutogo kroka jest privabiti vnimanje ljudij webovymi stranicami, tlačenymi medijami, televizijeju i radiom, i personalnymi kontaktami (prijatelji, sosědi). Tu trěbujemo koristiti netoliko pristupajuču taktiku, v ktoroj davajemo svobodny pristup k centralno zapi-sanym informacijam (napr. k publičnym webovym stranicam, ktore čitatelj trěbuje sobě pogledati i odkryti), ale ješče distributivnu taktiku, v ktoroj jest informacija adresno razsylana od autorov k potencialnym zainteresovanym čitateljam (napr. e-pošta).

2.    interes (I - interest) Smyslom tutogo kroka jest u ljudij vozbuditi interes, da by oni prěměnili svoje vnimanje, že by oni sami znali i odkryvali naše informačne iztočniky.

3.    želanje (D - desire) Smyslom tutogo kroka jest u ljudij vozbuditi želanje učestvovati, da by oni hotěli našu strategičnu metu aktivno podporiti.

4.    čin (A - action) Smyslom tutogo kroka jest realne učestvovanje ljudij napriměr na konferenciji, naučnoj ili kulturnoj akciji, kupovanje knig, itd.

5.    zadovoljstvo (S - satisfaction) Smyslom tutogo kroka jest znati realny rezultat projekta. Uspěh projekta dělajut jego učestniki, ktori sut s projektom zadovoljeni, hočut jego prodolženje, i oni sami rekomendujut drugym ljudjam učestvovati v projektu. Tuto jest mnogo važne do novyh naslědnyh projektov, bo jih može podporiti ili komplikovati.

medžunarodny festival Dni slovjanskoj kultury

Glavnym organizatorom festivala jest češsko družstvo Slovanská unie z. s., ktoro naleži do najstarših slovjanskyh družstev Češskoj republiky. Družstvo bylo osnovano lětom 1992 češskym pisatelem Aleksejem Pludekom i svoju tradiciju bere od Prvogo slovjanskogo sjezda lětom 1848 v Prage, na ktorom učestvovali znajeme lica medžunarodnogo slovjanskogo dviženja i ktoromu prědsědal otec češskogo naroda i osnovatelj vseslovjanskogo dviženja František Palacký. Družstvo jest samostojno juridično lico IČ 48133396, ktoro jest aktivno na teritoriji Češskoj republiky pod češskym zakonodatelstvom. U kulturnoj agentury Europskoj komisije EACEA (Education, Audiovisual and Culture Executive Agency of the European Commission) jest registrovano pod partnerskym kodom 923564549 i jest kontaktnym licom za Češsku republiku u Medžunarodnoj ustanovy Forum slovjanskyh kultur v Ljubljaně v Sloveniji.

Medžunarodny festival Dni slovjanskoj kultury voznikl iz aktualnoj potrěbnosti bolšego medžunarodnogo sobytja na temu kulturnyh i historičnyh korenov vsih slovjanskyh krajin i narodov v terminu konca maja i počatka juna i potrěbnosti koristiti tradiciju slovjanskoj kultury, pismenosti i vzajemnosti s otkazom naslědstva misije svetyh Cirila i Methodija do generovanja novyh kulturnyh projektov. Pozitivne rezultaty prvyh lět festivala i sorabota znajemyh lic slovjanskoj kultury i nauky dali možnost do uspěšnogo razvitja tutogo projekta i jego zaključenja do strategičnogo plana medžunarodnoj organizacije Forum slovjanskyh kultur na lěta 2017-2021.

Strategične cělje festivala sut:

1.    Prostor za prezentaciju kulturnogo naslědstva slovjanskyh narodov. Program festivala jest naměrjeny na prezentaciju registrovanogo materijalnogo i nematerijalnogo naslědstva do UNESCO. Festival imaje poddrženje od ministerstev kultury, ambasad slovjanskyh krajin, slovjanskyh kulturnyh centrov i medžunarodnyh organizacij.

2.    Atraktivno weekendovo multižanrovo sobytje s vysokym turističnym potencialom v tradičnoj historičnoj lokalitě Velikoj Moravy i upotrěbjenje jejinyh priborov (Event Centrum Staré Město, velikomoravsky Archeoskanzen Modrá, religijno putovno město i bazilika Velehrad, Muzej Velikoj Moravy, Areal Rochus, Moravsky zemsky muzej, itd). Program festivala 2016 iměl približno 50 akcij (kino, theatro, ekspozicije v muzejah, folklor, besedy s ekspertami...), ktore vidělo pribl. 2.500 posětiteljev. Festival 2017 iměl približno 3.000 posětiteljev, ale něktore festivalom otvorjene ekshibicije v muzejah budut prětrvati do Septembra 2017 i jihna kolikost posětiteljev može byti bolše od 100.000. Na Dnjah poljskoj i hrvatkoj kultury byli kromě drugyh veleposlanica Poljskoj republiky v ČR g-ža Ines Troha, poslanica i sovětnica ambasady Poljskoj republiky v ČR g-ža Marzena Ewa Krajewska, govorca Hrvatskoj akademije nauk i umětnostij prof. Marijan Lipovac i direktorica medžunarodnogo Foruma slovjanskyh kultur g-ža Andreja Rihter.

3.    Kulturny most medžu slovjanskym severom i jugom. Festivalova dramaturgija jest vsekako lěto osnovana na prezentaciji kulturnyh tradicij jednogo severnogo i jednogo južnogo slovjanskogo naroda i jihnom prinosu do tvorjenja europskoj civilizacije. Lětom 2015 to byli Rusyni i Makedonci, lětom 2016 to byli Slovaki i Slovenci, lětom 2017 to byli Poljaki i Hrvati, i lěto 2018 bude o kulturě Čehov i Lužičskyh Srbov i južnyh Srbov.

Uspěh festivala tvori možnost razširjenja tutogo modela i tradicije do drugyh slovjanskyh krajin, najmě v sorabotě s Forumom slovjanskyh kultur.

naučna konferencija o medžuslovjanskom jezyku - CISLa 2017

Četvrto lěto medžunarodnogo festivala Dnov slovjanskoj kultury bylo posvečeno poljskoj i hrvatskoj kulturam. Četyri dny od 1-ogo do 4-ogo junija 2017 tutogo festivala byli organizovane na tradičnom městu aglomeracije Velehrad, Modrá, Staré Město i Uherské Hradiště, ktori sut blizko sojedinjene s historijeju Velikoj Moravy i dějanjem slovjanskyh učiteljev svetyh Cirila i Methodija. Do programa festivala byla od 1-ogo do 2-ogo junija 2017 priključena naučna konferencija CISLa (Conference on InterSlavic Language), ktora byla prvym medžunarodnym naučnym zasědanjem ljudij, ktori mnogo lět sorabotajut na Internetu v oblasti slavistiky i lingvistiky, i strětili se v konferenčnom centru (Event-Centrum) grada Staré Město bliz pametniku-muzeja Velikoj Moravy i modernoj crkvi Svetogo Duha.

Smyslom konferencije CISLa bylo strětiti jedin drugogo, bezposrědny obměn pogledov, vzajemna inspiracija, i glubočejša sorabota do dalěčejšego razvitja našego občego interesa, ktorymi sut skonstruovane jezyky vključajuči možnost jih širjenja do praksi. Konferencija CISLa 2017 otvorila prostor do besědy na izraženja inovativnyh mněnjij do mežunarodnoj komunikacije slovjanskyh narodov v uslovjah modernogo globalizirovanogo světa. Lěto 2017 jest takože godinoju lingvistov, medžu ktorymi UNESCO proslavuje dvě velike jubileje: 100 lět od smrti Ludwika Zamenhofa - poljskogo tvorca Esperanta, i 400 lět od smrti hrvatskogo naučnika, techničskogo izmyslitelja i lingvista Fausta Vrančića, ktory jest takože autorom prvogo slovnika hrvatskogo jezyka i tvorcem pravopisanja, ktoro se dodnes koristi v madjarskom jezyku. Radi tomu konferencija CISLa 2017 byla posvečena tutym dvom osobnostjam.

Na konferenciji aktivno rabotalo 64 ljudij zainteresovanyh do medžuslovjanskoj komunikacije i ekspertov (lingvisti, slavisti, historiki, univerzitetni profesori, členi narodnyh akademij nauk, studenti univerzitetov ...) iz 12 različnyh držav světa, 7 slovjanskyh (alfabetično: Bulgarija, Čehija, Hrvatska, Poljska, Russija, Slovakija, Slovenija) i 5 neslovjanskyh (Čina, Hispanija, Hollandija, Italija, Němcija). Na konferenciji jesmo besědovali slědujuče prědměty: Jezyčne problemy v gradžanskoj participaciji, e-demokraciju, prěvod znanostij, komunikačne udobnomožnosti do specifičnyh oblastij ekonomije različnyh držav, kako jest turistika i digitalna ekonomija, i možnosti podpory koristenja skonstruovanyh zonalnyh jezykov za pobudženje razvitja europskoj identičnosti i solidarity.

V programu konferencije byla takože prezentacija projekta Ambasada slovjanskoj mladeži, ktory podgotovuje slovjansko gymnazijum (srědna škola) v Bratislavě s pomočju poljskyh i russkyh ekspertov na odkryto obrazovanje. Delegacija iz Ambasady slovjanskoj mladeži iměla 7 ljudij: 4 russkyh, slovačskyh i poljskyh ekspertov, doktorov nauky, i 3 studenty gymnazija.

Konferenciju podporil češsky režiser i tvorca filmov Václav Marhoul, ktory koristi medžuslovjansky jezyk do svojego novogo filma «Kolorovana ptica» popisyvajuči težky život dětka v vrěmeni vtoroj světovoj vojny, i pozdravil nas svojimi slovami: «Pozdravjaju vsih učestnikov lingvističnoj konferencije i festivala poljskoj i hrvatskoj kultury. Želaju Vam, da byste se na vsem kulturno dogovorili i společno sebě porazuměli

Interesnym sodrženjem programa konferencije byli naučne besědy i prezentacije na temu najstarějših slovjanskyh legend, konkretno o praotcah češskogo, poljskogo, i russkogo narodov, ktori - kako kažut legendy - byli rodženi i žili v oblasti dnešnogo hrvatskogo grada Krapina. Dopolnjenjem konferencije bylo mnogo interesno vystupjenje prof. Luďka Galušky iz Moravskogo zemskogo muzeja, ktory učestnikom konferencije približil lokalitu konferencije - grad Staré Město i jego Genius Loci uzko vezany na život svetyh Kyrilla i Methodija. V Muzeju Velikoj Moravy jesmo poznali život staryh Slovjanov i najnovějše archeologične odkrytja.

Naša konferencija byla prvym oficijalnym i publično otvorjenym zasědanjem, na ktorom zvučil i byl koriščeny medžuslovjansky zonalny jezyk, ktory se opravdal byti instrumentom do pisanja i besědy pričitajuči naučne temata kako napr. historija, lingvistika ili pedagogika. Obače na konferenciji byli ljudi iz 7 različnyh slovjanskyh krajin, dostatočno bylo prěkladati prezentacije i diskusiju toliko do jednogo jezyka razumivogo vsim: medžuslovjanskogo. Dobyli jesmo opyt, že kogda prezentacija jest pisana v medžuslovjanskom jezyku, govornik može prezentovati v svojem rodnom slovjanskom jezyku bez prěkladatelja. Tutoj princip bude trěba držeti v budučih zasědanjah.

 

Slavic Cultural Diplomacy - SWOT analysis, strategy and tactics to the future, Slavic Union activities

This paper describes methods and tools of the Slavic cultural diplomacy, which aim to improve the current status of Slavic nations in the context of today's globalized world. The first part is explaining the need for Slavic cultural diplomacy followed by an all-Slavic analysis of internal and external factors that cause the present dangerous situation. The following text is an overview of theoretical research and practical international projects that could be used.

The main part of this paper is a detailed SWOT analysis and a proposal for a new Slavic strategy for the future. This paper describes the AIDAS method of managing individual projects and, in the formulation of general strategy, uses the J.W. Berry’s acculturation hypothesis about four variants of intercultural and international relations. This paper reflects the author's practical experience in the recent all-Slavic movement and supports the idea of better peaceable Slavic involvement in the processes of building the modern globalized world. There is an appendix to the program objectives of the Slavic Union at the end of this paper.

keywords: cultural diplomacy; SWOT analysis; AIDAS model; Slavic Union in the Czech Republic; Conference on Interslavic Language; days of Slavic culture



[1] Podrobny list takyh jezykov privodi Aleksander Duličenko [Дуличенко, 1990].

[2] Segočasno vše najčasto piše se kemio. Cělkom slěduje se tendencja nagrady ĥ na k.

[3] Najpodrobny rozber bač: [Колкер, 1985, p. 56-69].

[4] http://ec.europa.eu/education/policy/linguistic-diversity/official-languages-eu_hr

[5] Д. Шипка издваја седам главних узрока међу којима су распад некадашње полисемантичке структуре, преузимање страних лексема, творба речи, скраћивање, фонетске промене и народна етимологија, као један од најређих узрока хомонимије. (Р. Драгићевић, 2010)

[6] Истраживање је одрађено као научно-истраживачки део мастер рада, а неки од резултата представљени су на 6. конференцији младих слависта у Будимпешти 2016.године.

[7] Наш циљ је да у скоријој будућности саставимо речник словачко-српких међујезичких хомонима (и паронима).

[8] Глагол бадати можемо посматрати као међујезички хомоним и глаголу badať и глаголу bádať. На овом примеру видимо да међујезички хомонимски пар може да има више од два члана.

[9]http://ssjc.ujc.cas.cz/search.php?hledej=Hledat&heslo=%C4%8Dapnout&sti=EMPTY&where=hesla&hsubstr=no 15.11.2017.

[10] Alternativni izraz slava, koja se ponekad uspoređuje s ruskym i hrvatskym izrazom (rus. славяны, hrv. Slaveni), isto je povezana s pojmom "slovo" (tj. "širenje glasa" o nekomu).

[11] U našem članku par puta ćemo koristiti izraz "jezična zajednica" (u navodnicima) za društvenu skupinu/zajednicu, koja je povezana (i) preko jezika.

[12] Sapir je bio Whorfov mentor na sveučilištu Yale, ali on i Whorf nisu napisali zajedničke radove.

[13] Tu hipotezu pokrenuo je 1903. danski lingvist Holger Pedersen (1867–1953), koji je povezao tri glavne jezične porodice (indoeuropsku, tzv. "hamitskosemitsku" tj. afroazijska, i "uraloaltajsku"  tj. "uralsku" i "altajsku ) u veliku jezičnu zajednicu koju je nazvao "nostratičkom". Poslije su Vladislav Markovič Illič-Svitič (1934–1966), Aharon Dolgopolsky (1930–2012), Vitalij Viktorovič Ševoroškin (1932–), Sergej Antoljevič Starostin (1953–2005), i drugi jezikoslovci u tu "nostratičku" skupinu uključili znatno veći broj jezičnih porodica ili čak  sve svjetske jezične porodice. Američki lingvist Joseph Harold Greenberg (1915–2001) nije koristio naziv "nostratički", ali je sve već postojeće jezične skupine povezao u jedinstvenu lingvističku cjelinu.

[14] Taj opći model izradio je Joseph Greenberg – i shemu je opisao Merritt Ruhlen (1944–), koji je bio Greenbergov student i poslije suradnik (v. Ruhlen, 1994; http://starling.rinet.ru/maps /maps20.php?lan=ru).

[15] Zanimljivo je da hetitski jezik, iz indoeuropske "anatolske" skupine, nije imao gramatičku "rodovsku" strukturu, koja je bila tipična (poslije) za indoeuropske jezike. Doduše, danas u nekym indoeuropskym jezicima, primjerice u engleskom, "rodovi" su nestali ili su poprimili isključivo "spolnu" ulogu. Međutim,  jezični "rodovi" ne trebaju se protumačiti, kao u engleskom, tek u vezi sa spolom.  Gramatički indoeuropski rodovi (danas u slavenskym i nekym drugim jezicima) u širem smislu služe kao semantički dodatci. Korisni su jer mogu pojačati "veze" u rečenicama, i apstraktne ideje. Uzevši u obzir hetitski primjer, postoji hipoteza da su gramatički "rodovi" nastali kao napredne novìne u indoeuropskom području, tek nakon što su Hetiti već napustili to područje. I zato se može reći da i tendencije prema "gramatičkym inovacijama" mogu dovesti do podjele između jezika.

[16] Riječ "pidžin" potječe od kineske inačice u izgovoru engleske riječi business. Dakle, "pidžinski jezik" je "poslovni jezik", iako je tek pojednostavljen pseudojezik. Izraz "kreol", naprotiv, izveden je od fr. créole, i od španj. criollo i port. crioulo od glagol. criar (< lat. creare), "stvoriti".  Polazni izraz poprimio je značenje "urođenik" (tj. osoba ili pak sluga koja se rodila u nekom području). I zato su "kreolski" jezici zamišljeni kao izvorni ("urođenički"), za razliku od pidžinskih.

[17] Moderni i kasnosrednjovjekovni engleski nastao je zbog etnojezičnih i staležnih sukoba u Engleskoj, nakon napada danskih i norveških Vikinga i poslije francusko-govornih Normana. U biti, u Engleskoj je prvo nastao neki rani pidžin, kada su Anglosasi morali komunicirati s Normanima. Poslije se taj pidžin pretvorio u kreol, iako je i dalje zadržao brojne čudne društveno-jezične pomake. S tim u vezi zanimljivo je englesko nazivlje swine/pork  ("svinja/svinjetina"), cattle/ beef ("govedo/govedina"), itd. Za razliku od izraza  u hrvatskom i u drugim jezicima, engleski tu miješa anglosaske i normansko-francuske izraze, povezane s povijesnim društveno-staležnim odnosima. Škotski pjesnik i pisac Walter Scott (1771–1832) to je opisao i zapravo ismijao u svom romanu Ivanhoe (v. Scott, 1913: 10–12). Međutim, kada se engleski kreol oblikovao i već pretvorio u državni jezik na početku engleske kolonizacije i ekspanzije u druge zemlje, ne baš laka struktura tog jezika potaknula je povećanje broja pidžina i kreola u svijetu. Navodno, prema statistikama, francuski je do danas pokrenuo nastanak 11 kreola u bivšim fr. kolonijama, portugalski 13, španjolski svega 3, i engleski čak 31 (v. https://hr.wikipedia.org/wiki/Kreolski_jezici). Ukratko, možemo reći da kada neki jezik nastaje zbog narušavanja (engleski je tu ključni primjer), onda kada se širi u druga područja dolazi do daljnjih razdvajanja.

[18] Pojam lingua franca može se usporediti s pidžinskym jezikom koji je nastao na osnovni engleskoga u Papui Novoj Gvineji i koji ide pod nazivom tok pisin (tok = engl. talk + pisin, "pidžin", "govor biznisa/poslovanja"). Međutim, sredozemna lingua franca na romanskoj osnovi nije bila toliko problematična kao pseudojezik kao što je danas tok pisin. Takvi kasniji primjeri koji su nastali oko Tihog oceana na osnovi engleskoga potaknuli su na početku 20. stoljeća američkog autora Jacka Londona (1876–1916) da napiše članak "Previše engleskoga" (v. London, 1909).

[19] Primjerice, zamislimo da tri bliska znanstvenika iz društvenog ili humanističkog područja, od kojih svaki zna jedan strani jezik, počinju surađivati na izradi članka o nekym širim temama. Recimo, jedan od njih zna arapski, drugi kineski ili hindski i treći neke egzotične europske jezike. Ali sva ta trojica odlično vladaju  njihovim "domaćim" jezikom, pa zato na tom jeziku mogu raspravljati, povezati podatke iz njihovih različitih jezika i sastaviti tekst na tom jeziku. I ako bi bilo korisno, mogli bi poslije prevesti taj "domaći"  tekst na neki drugi jezik. To dovodi do originalnosti. Međutim, ako bi svi ti znanstvenici znali samo jedan "dominantni" strani jezik (uz njihov "domaći"), tada bi njihova višestrana izvornost bila znatno reducirana. Taj primjer odnosi se na različite zemlje u svijetu (i svakako ne samo na hrvatski kontekst).

[20] Tomasz Jurek, Fryzura narodowa średniowiecznych Polaków, w książce Scriptura custos memoriae, s. 634–651.  Čęšť iztočnikov jesm vzęl odonųdy i označil je znakom TJ

[21] Lubomír Niederle, Život Starých Slovanů, díl 1, svazek 2, str. 494 «Nepochybuji, ač o tom nemáme přímé zprávy, že bylo u Slovanů, podobně jako u Germanů a jiných sousedů, starodávným zvykem, aby svobodný muž nosil vlasy delší(...)»

[22] Lubomír Niederle, Život Starých Slovanů, díl 1, svazek 2, str. 496

[23] Ob brådah u Slovjanov pisal napr. Ibrahim ibn Jakub: «And when people breathe out, there forms on their beards a coat of ice as if it were glass…» i Procopius: «But later on the Antae and Sclaveni became hostile to one another and engaged in a battle, in which it so fell out that the Antae were defeated by their opponents.  Now in this battle one of the Sclaveni took captive a certain young man of the enemy named Chilbudius, who was just wearing his first beard, and took him off to his home.»  Vzęto iz:  http://www.jassa.org/?page_id=5457 2017-10-15

[24] «…deinde omnes barbaras ac feras nationes, quae inter Rhenum ac Visulam fluvios oceanumque ac Danubium positae, lingua quidem poene similes, moribus vero atque habitu valde dissimiles, Germaniam incolunt, ita perdomuit, ut eas tributarias efficeret; inter quas fere praecipuae sunt Welatabi, Sorabi, Abodriti, Boemani – cum his namque bello conflixit...»; Vita Karoli Magni – Děl 15, Einhard; vzęto iz: http://www.jassa.org/?page_id=5457 2017-10-16

[25] «A jestliže některé zprávy z konce doby pohanské připomínají u Moravan nebo Pomořanů vousy a vlasy krátce přistižené nebo docela oholené, byl to jistě zjev výjimený a pozdní, vzniklý vlivem cizím, u Moravan maďarským, u Pomořanů snad římským, podobně jako to bylo později u Poláků.»; vzęto iz: Lubomír Niederle, Život Starých Slovanů, díl 1, svazek 2, str. 494

[26] «Vendami» bųdų tu imenoval vsih Slovjanov na zapad od Odry.

[27] Odobny obyčaj jestvoval takože v srědnjevěcnoj Poljskě i ne tvoril problemov s poljskym iz-podobrinym ostriženjem: M. Feintuch, O woźnych sądowych w Wielkopolsce w XIV i początkach XV wieku, Pamiętnik Słuchaczy Uniwersytetu Jagiellońskiego, Kraków 1887, s. 184; A. Gąsiorowski, Urzędnicy zarządu lokalnego w późnośredniowiecznej Wielkopolsce, Poznań 1970, s. 302–303, 324–325 ; Tomasz Jurek,  Fryzura narodowa średniowiecznych Polaków, w książce Scriptura custos memoriae, s. 644-645; TJ

[28] Victoria Sherrow, Encyclopedia of Hair: A Cultural History, slovo «occupations»

[29] http://www.lucivo.pl/2012/09/bawany-2.html 2017-10-29

[30] Urkundenbuch des Erzstifts Magdeburg, wyd. F. Israel, Magdeburg 1937, nr 193: Quamplures vivos excoriant et cute capitis abstracta hoc modo larvati in christianorum fines erumpunt et se christianos mentientes predas impune abigunt; przedruk: G. Labuda, Fragmenty dziejów Słowiańszczyzny Zachodniej, t. III, Poznań 1975, s. 233–236 (cytat s. 234); tamże obszerna dyskusja na temat tego zabytku. Na ustęp ten zwrócił uwagę S. Trawkowski, w: Kultura Polski średniowiecznej X–XIII w., s. 64; TJ

[31] Saxo Grammaticus, Gesta Danorum, lib. XIV, cap. 39,3, wyd. J. Orlik, H. Raeder, t. I, Hauniae 1931, s. 645: Corrasae barbae, crines attonsi figurabatur, ut artificis industriam Rugianorum ritum in cultu capitum aemulatam putares.; cap. 39,4: sacerdos praeter communem patriae ritum barbae comaeque prolixitate spectandus.; TJ

[32] A. E. Schönbach, Des Bartolomeus Anglicus Beschreibung Deutschlands gegen 1240, Mitteilungen des Instituts für österreichsche Geschichstforschung 27 (1906), s. 54–90, tu s. 71: «qui omnes se intelligunt et in multis sunt similes, quo ad linguam et quo ad mores, dispares tamen quo ad ritum, – omnes etiam isti pro maiori parte in coma sunt attonsi, exeptis Ruthenis et ilis, qui mixti sunt cum Teutonicis et Latinis.» Fragment tekstu z późnośredniowiecznego wyciągu wydał W. Kętrzyński w MPH VI, s. 587–588, zamiast «attonsi» dając jednak «accensi» (zapalczywi?); TJ

[33] Eulogium (historiarum sive temporis), cap. LXVII: «Sclavia part est Moesiae, multas continens regiones, nam Sclavi sunt Boemi, Wandali, Rutheni, Dalmatae et Corinti; quae omnes in linguis se intelligunt et in pluribus similes, quoad linguam, quoad mores. Quoad ritum sunt dispersos(...). Omnes pro parte maiori in coma sunt tonsi, exceptis Reucenis et illis qui cum eis sunt commixti.»

[34] Eulogium (historiarum sive temporis), cap. LXXXVI: »Frisia provincia est in inferioribus Germaniae sita, super litus Oceani tractu longissimo, quae in fine Rheni incipit et in Mari Danitico terminatur; cujus incolae Frisones et Germanici nucupantur.  In habitu ed moribus a Germanis multum differunt, nam fere omnes in coma circulariter sunt attonsi, quia quanto nobiliores, tanto rotundiores arbitrantur attondi.»

[35] Wincenty from Kielcza, Vita minor, cap. 24, MPH IV, s. 272: «Ob cuius dispesacionis beneficium ac recordacionis memorabile signum indictum est Polonis, ut in tonsura rotunda conformarent se moribus religiosorum»; to samo powtarza Vita maior, cap. 12, Monumenta Poloniae Historica  IV, s.382. ; TJ

[36] Monumenta Poloniae Historica III: «Hic in favorem Theutonicorum comam nutriebat.» Por. J. Banaszkiewicz, Kronika Dzierzwy XIV-wieczne kompendium historii ojczystej, Warszawa 1979, s. 113.;  TJ

[37] Seifrief Helbling, Der Kleine Lucidarius, III 225 n. Wyd. J. Seemüller, Halle 1886 (reprint 1987), s. 123: «Waz will du Pôlân hôchbeschorn?/der Ungern waere daz vil zorn/ der ir langem hâr erkür/die hôhen pôlânischen schüer.» ; Ibidem, VIII 793n., s. 210 n.: «und swer in disem lande snit/gewant nâch der Pôlân sit,/ daz dem sin hâr waer geschorn / hôch úf für die ôrn/ daz sold im nimer washen.»; TJ

[38] Lites ac res gestae inter Polonos Ordinemque Cruciferorum, wyd. T. Działyński, t. II, Poznań 1855m s. 100 (Piotr z Kobylina: «quod singuli nobiles de Regno portarent unum album pannum ad collum loco stole et vidit ipse testis a multis dictum pannum portari»), 150 (Henryk Buchwald: «dispensavit – cum istis condicionibus, quod Poloni tenerentur portare capillos subcisos patentibus auris et unum paniculum album at collum»). O zeznaniach Piotra zob. też J. Krzyżaniakowa, Piotr z Kobylina – Sylwetka późnośredniowiecznego prałata, w: Homines et societas. Czasy Piastów i Jagiellonów, Poznań 1997, s. 345–357.; TJ

[39] Tomasz Jurek,  Fryzura narodowa średniowiecznych Polaków, w książce Scriptura custos memoriae, s. 634–651.

[40] M. Bealieu, J. Baylé, Le costume en Bourgogne de Philippe le Hardi a la mort de Charles le Téméraire (1364–1477), Paris 1956, s. 62–63; C. Willet, p. Cunnington, Handbook, s. 117–119; E. Thiel, Geschichte des Kostüms, s. 228–229; F. Boucher, Histoire du costume en Occident de l’antiquité a nos jours, Paris 1965, s. 198.; TJ

[41] Tomasz Jurek,  Fryzura narodowa średniowiecznych Polaków, w książce Scriptura custos memoriae, s. 651.

[42] Jacek Kowalski, Wielka Encyklopedia Staropolska, wydawca: Dębogóra, rozdział «Strój narodowy od głowy».

[43] Lubomír Niederle, Život Starých Slovanů, díl 1, svazek 2, str. 494

[44] Marijana Gusić, Nošnja senijskih uskoka, str. 56 i citati: iz dnevnika Marino Sanudo 1501—1507: «Vauno con la testa rasa, lasciando un ciuffo di capelli sopra la testa fino à mezzo il capo»; citat iz Valvasor J. W., Die Ehre des Herzogthums Krain. Rudolfswerth 1877: «Etliche prangen mit grossen und langen Bärten; Etliche aber mehen dieselbe mit der Scheer weg, und lassen allein den Ober-Bart (oder Knebel-Bart) lang wachsen. Der Kopff wird gleichfalls beschoren, und demselben vorn nur ein langer Zopff oder Püschlein Haars gelassen; wiewol etlichen solcher Haar-Zopff hinten sitzen bleibt, wie den Türcken»;  Srećko Lorder, Najveći ures – perčin, http://arhiv.slobodnadalmacija.hr/20040325/mozaik03.asp 2017-10-29 kde iztočniky: Ivan Lovrić, Bilješke o Putu po Dalmaciji opata Alberta Fortisa, Venecija, 1776: «Kosu obično briju, ali ostavljajući dulji perčin nego Poljaci i Tatari. Nekoć je bio običaj, a i sad je još više ili manje u svakom selu, da prije no što obriju dječaku glavu, pozovu prijatelja, da mu odreže malo kose. Tom ceremonijom postaje mu kum i dosljedno duhovni rođak.», Анита Комитска: Мъжката прическа „перчин” от македония в сборника „български народни песни” на братя миладинови.

[45] N. Nikolov, Vzhled dávných Bulharů, http://www.sarakt.eu/vzhled.htm 2017-10-29

[46] Walter Pohl, Helmut Reimitz, Strategies of Distinction: The Construction of the Ethnic Communities, 300-800,  Leiden-Boston-Köln 1998, str. 56

[47] https://en.wikipedia.org/wiki/Nominalia_of_the_Bulgarian_khans 2017-10-29

[48] Анита Комитска: Мъжката прическа „перчин”...

[49] Galli Anonymi Chronicae et gesta ducum sive principum Polonorum, lib. I cap. 1 wyd. K. Maleczyński, MPH ser. n., t. Iim s.9: Popiel «more gentilitatis ad eorum tonsuram grande convivium preparavit»; lib. I, cap. 2, s. 10: Piast chowa piwo «pro cesarie filii quem habet unici tondenda.»; TJ

[50] Лилјана Макаријоска, Обредно-обичајната лексикана македонскиот јазик (во Споредбасо српскиот и бугарскиот јазик),  str.134

[51] Ігнатенко І., Етнологія для народу. Свята, традиціі, звичаі, обряди, прикмети, вірування українців.

[52] Bulletin du Musée ethnographique de Beograd tome 24 (Гласник Етнографског музеја у Београду књига 24), Јерина Шобић, Разматрања о шопској ношњи, str.72; https://srbski.weebly.com/istorija-i-srbstvo/kike-i-percini 2017-1029

[53] Carj Aleksiej Mihailovič, 6 avgusta 1675: «Стольником и стряпчим и дворяном московским и жильцом... Свой государев указ сказать, чтоб они иноземских немецких и иных извычаев не перенимали, волосов у себя на голове не постригали, також и платя, кафтанов и шапок с иноземских образцов не носили, и людям своим потому ж носить не велели. А буде кто впредь учнет волосы постригать и плате носить с иноземского образца, или же такое ж плате объявится на людях их: и тем от Великого Государя быть в опале, и из высших чинов написаны будут в нижние чины.» źr: С. М. Шамин: Мода в россии последней четверти столетия;  iztočnik:  Забелин И. Е.: Домашний быт русского народа в XVI и XVII ст. М., 2000. Т. I. Ч. П. II. Домашний быт русских царей в XVI и XVII ст. С.442.

[54] Iměl jesm v tom velikų bědų: mnogo avtorov, zaměsto davanja bezposrědnjih dokazov, davajųt samo iztočniky k inym avtoram, čto tvori dòlgy system citovanj bez prvobytnogo, najvažnějšego iztočnika. Napr. В.М. Бялявіна, Л.В. Ракава: Мужчынскі касцюм на беларусі, Мінск, Беларусь 2007 (informacija ob ostriženji «v krųžalo») >poslanje>Рабинович М. Г. Одежда русских XIII—XVII вв. //Древняя одежда народов Восточной Европы (Материалы к историко-этнографическому атласу). М., 1986. С. 83. >kde poslanje> В XV- XVII вв. волосы подстригали «в кружок», «в скобку» или стригли очень коротко (Гиляровская, 1945, с. 82-83). >  kde avtorka slala čitatelja k zrěnju staryh obrazov, ale ne pišųći ktoryh.

[55] Зеленин Д. К. - Восточнославянская этнография, М., Наука, Москва 1991 str.273; Zelenin govori, iže ostriženje «v kružok» trěba by råzględěti kako vseiztočnoslovjanskų, ale ne davaje k tomu dostatòčnyh dovodov.

[56] Časopis ИСТОРИЯ №01 (792), 1-15.01.2006 Наталья Дорожкина, По Сеньке и шапка; kako priklad ostriženja «v kružok» avtorica prědložila portret Ustima Karmeljuka V.A. Tropninina. Karmeljuk jest iz-podobriny vysoko nad uši – izględaje to točno kako poljsko  i vendsko ostriženje.  Medžuvrěmenno v těčenji iskanja priměrvov onogo ostriženja našel jesm fotografijų  M. Dimitrijeva iz 1904, kde monah imaje takože ostriženje v «kružok», ale mnogo dòlžejše. http://nlo-mir.ru/civilizacia/23724-redkie-kadry-carskoj-rossii-v-fotografijah-maksima-dmitrieva-45-foto.html 2017-10-26  Ako li prijęti točkų zrěnja Zelenina Karmeljuk i člověk iz fotografije Dimitrijeva imajųt dva råzlične ostriženja?

[57] Mnogi prikladi sųt na tkanině iz Bayeux.

[58] E. Thiel, Geschichte des Kostüms. Die europäische Mode von den Anfängen bis zum Gegenwart, Berlin 1968, s.142, 156, 178-179; C. Willet, P. Cunnington, Handbook of English Mediaeval Costume, London b. d. , s. 23-25, 34, 47; A. Schultz, Das höfische Leben zur Zeit der Minnesinger, 1880, t.I, s. 213; J. Bumke, Höfische Kultur. Literatur und Gesellschaft im hohen Mittelalter, München 1986;  zob. też hasło Bart, w: Lexikon des Mitelalters, t. I, kol.1940-1941.

[59] MICReLa = Mutual Intelligibility of Closely Related Languages (vzajemna razumivost blizko vezanyh jezykov) [http://www.let.rug.nl/gooskens/project]

[60] BERRY John W. (2013) Intercultural Relations in Plural Societies: Research Derived from Multiculturalism Policy. Acta de investigación psicológica, ISSN 2007-4719.

[61] AIDA Model [http://www.mindtools.com/pages/article/AIDA.htm]